Трећа срећа и повратак после деценије

(Специјално за Журнал из Белека)

Нишка деца за нишки клуб, укратко! Нападач Стефан Вукић свакако је део ове приче Радничког. Кући долази у моменту кад су екипи неопходни и бодови и голови, а то је за њега само још један од изазова.

- Сазрео сам. Као играч сам у најбољим годинама и могу да допринесем екипи. Вратио сам се у право време на Чаир, без обзира на пласман. На нама је сада да испунимо циљ и подигнемо се на табели – каже нови офанзивац суперлигаша са Чаира.

Нишлијама је недостајала ефикасност у протеклом периоду и некако је у већини случајева изостајала добра завршница. Један од задатака Вукића биће да то промени.

- Иде стално прича о бројању голова, али ми нападачи их нећемо бројати. Наравно да је задатак сваког од нас да даје голове, али ту смо због неких других ствари, пре свега увек морамо да гледамо  интерес клуба, који увек мора бити испред личних циљева.

Судбина је хтела да се Вукић у Раднички врати после једне деценије. Професионални уговор потписао је пре десет година, али тада, као млади играч није успео да се пробије до првог тима.

- Сигурно да је био горак укус у устима. Остаје жал, ипак је сан сваког младог фудбалера да заигра за први тим. Прошао сам све млађе селекције, прижељкивао да добијем шансу у сениорском тиму.  Можда тада није било време да дебитујем, ко зна зашто је то добро. Прорадио је спортски инат у мени, желео сам да докажем да су можда погрешили, никада нисам помишљао да одустанем. Веровао сам у себе, да ће се све наместити и вратило се. Спојили смо се на крају или новом почетку.

Пут до куће водио га је и преко српсколигаша Синђелића, Цар Константина, Будућности из Поповца, Дунава из Прахова, а сада са доста емоција говори о свему што је прошао. За разлику од данашњих клинаца, његова генерација на каљење је ишла без поговора.                       

Узлазном путањом каријера је кренула одласком на север земље, где је био играч Србобрана, Будућности из Пригревице, Оџака. И док многим играчима прија врео јужњачки темперамент, један Нишлија морао је да оде у мирну Панонску низују да би се истакао.

- Нисам ја циљано тражио да идем горе, једноставно пут ме водио тамо, био сам веома млад и није ми било тешко да одем од куће. Ризиковао сам, јер сам увек тачно знао шта желим. Ту сам веома поносан на себе. Све се наместило, а тако је кад си поштен, увек ти се врати.

Добре игре у Златибору, препоручиле су га ТСЦ-у, а војвођанска каријера, настављена је у Новом Саду, на Карађорђу, одакле је дошао у Ниш. После свега, од некад најмлађег, дошао је у групу старијих и искуснијих играча, што му доноси посебну одговорност.          

- Нисам баш најстарији… Битно је да имамо искуство, године нису толико важне. Важно је да можемо да учимо једни од других, да се допуњујемо. Ми смо сада спој младости и искуства, што је некада добитна комбинација.

У каријери је, каже, увек имао добре менторе.

- Имао сам старије и искусније играче испред себе,  то јест више њих. Ето учио сам од Петра Шкулетића и Слободана Рајковића. Наравно и тренери су ту, генерално ми сада у стручном штабу имамо бивше играче, који нас разумеју. Ми нападачи много можемо да научимо од Душана Ђокића, да нам каже како да се поставимо, да одреагујемо, шта да урадимо.

Раднички је после свега дошао као најбоља опција.

 - И раније сам био у преговорима, два пута и није се дало. Нека ово буде трећа срећа. Овде се добро ради, видим да Управа на челу са првим човеком Ивицом Тончевим ради на повратку Нишлија у клуб што је добро. Наш клуб има традицију, није ту нешто посебно морало да се прича, поклопиле су се коцкице једноставно – закључио је Вукић.