Петковић: Ниш - град љубави према фудбалу

Специјално за Журнал из Белека

Раднички је постао права репрезентација у малом. Доста је играча који су носили дрес Србије. Неки су прошли све млађе селекције, ту је и један омладински првак Европе (Андрија Луковић), али и некадашњи капитен младог државног тима Марко Петковић.

- У Ниш сам дошао зато што сам знао колика је била жеља шефа да ме доведе. Биле су неке приче да се то деси и раније, на лето, али се тада није обистинило. Коцкице се нису сложиле, отишао сам у Грчку. Уследио је онда други позив. Не треба да бежите и одбијате позив кад вас неко толико жели у својим редовима. Желео сам и ја да се вратим кући. Претходни пут сам дошао у ТСЦ, сада сам у Радничком  па ћемо видети – каже Петковић.

Посебне препоруке да дође у град на Нишави нису му биле потребне.

- Нема ту шта много да се чује, знам одлично какав  је клуб Раднички. Сувишно је и причати о томе. Играо сам у Нишу, фудбалском граду. Осећа се та приврженост и љубав. Многи говоре да екипа није заслужила да буде претпоследња, није било среће јесенас, место нам је у прве три екипе. Не треба да се понови прошла година, односно да не размишљамо о опстанку, иако тренутна ситуација тренутна говори супротно.

Каријеру је почео у ОФК Београду, где је провео три године, а онда 2013. године прешао у Црвену Звезду. На Маракани је провео четири године, забележио стотинак утакмица и освојио две титуле првака Србије.

- Звезда је остварење сна, провео сам четири године у Љутице Богдана. Неке године биле су резултатски испуњене, неке не, али остало је доста тога доброг. Много пријатељства, кумства из свлачионице, те две титуле… Остаје једино жал што бар једну годину нисам играо европске утакмице са црвено белима, све остало сам успео да одрадим.

Оно што није успео са нашим најтрофејнијим клубом, успео је са Спартаком из Москве.

- Прво смо играли Лигу Европе, па Лигу шампиона, искуство за памћење у сваком погледу, не могу да се жалим. Осећај играња у елитном такмичењу је неописив, због тога се фудбал игра. То је круна каријере, нешто што свако од нас од малена прижељкује. Живот у Москви је много другачији у односу на Србију, велики град од 20 милиона људи. Тамо не можете као код нас да у једном дану испланирате да завршите много обавеза, једна или две су мера. Највише због тога што сте много времена у ауту. Кад смо играли Европу били смо у ритму среда-субота, стално смо били у авиону. Читава та гужва те не пушта да се науживаш Москве, али оно што сам прошао су прелепе успомене.

Спартак је био значајан фактор и за његов развој  

- Суштински сам тамо напредовао највише, јер је Премијер лига била заиста јака. Неупоредива је тадашња лига са садашњом, јер знамо да у последњих пар година не могу да доводе врхунске играче. Тада су играли од наших Бане Ивановић, Немања Пејчиновић, Ведран Ћорлука... Са мном у екипи су били Луиз Адријано, Промес, Зе Луиш, Фернандињо, све озбиљна имена, уз то пет руских репрезентативаца и ту је довољно ставити тачку. Жао ми је што нисам успео да се после Москве вратим у Звезду.

Са Спартаком се растао шест месеци пре истека уговора и срећу потражио у Португалији.

- Можда сам у том моменту прерано донео закључак да ћу лакше наћи клуб. Грешке су саставни део живота. Уживао сам на Пиринејима, било је то у корона периоду, али без обзира на све успео сам да добро упознам Португалце. По менталитету су нам јако слични, чак су нам ближи од Руса. Тондела је клуб са хармоничном атмосфером. Тамо је све идеално и за живот И фудбал.

Србија је ипак била та која га је фудбалски вратила у живот, тачније ТСЦ за који је играо једну сезону. После тога поново се отиснуо у иностранство, у Мађарској је играо за Хонвед, у Грчкој за Егалео, а онда се круг затворио повратком у Србију.

- Схватио сам колико нас Мађари воле. Имају озбиљну инфраструктуру и надам се да ћемо ићи њиховим стопама. Видим да смо почели да их пратимо у последње време. Друга грчка лига није лоша, али је далеко од наше на техничком и тактичком плану.  Егалео има поприлично велику историју и жели да се врати у највиши ранг – закључио је Петковић.