Мало је ентуизјаста у рвачком спорту какав је Слободан Чиле Читаковић. Рођен је 26. фебруара 1947. и још увек не силази са струњаче. Тренер је РК Младост из Ваљева, којег је основао 1975.
Његова животна прича је богата и везана за најтрофејнији појединачни олимпијски спорт Србије.
- Био сам ђак Војно - техничке школе у Загребу и почео да се бавим џудоом. Тренирао сам и такмичио се од 1963. до половине 1965. Због потреба ЈНА отишао сам на службу у Штип. Волео сам спорт и нисам могао, а да се не такмичим. Тамо није постојао џудо клуб, али јесте рвачки, тада веома познати Балканец. У новембру 1965. почео сам да тренирам рвање, и још нисам сишао са струњаче - кроз осмех је почео причу Читаковић.
Каже да је брзо дошао до прве поставе, да је доста тренирао, а услови такмичења били су другачији у односу на данашње.
- Исти дан смо рвали оба стила, пре подне се такмичили у слободном, поподне у грчко - римском. Био сам уврштен у оба тима. Балканец је у слободном био у југословенској елити, у грчко - римском смо повремено улазили у Прву лигу. Рвачи су одувек напорно и пуно тренирали, па смо могли да издржимо два меча у дану.
Био је члан Балканеца док је службовао у Штипу, када је 1974. уследио премештај у Ваљево.
- Кад сам из Загреба отишао за Штип, није било џудо клуба, а у Ваљеву није постојао рвачки. Толико сам био „забраздио” у рвање, да без струњаче нисам могао. Неколико добрих и тада веома утицајних људи, прихватили су мој предлог и 2. октобра 1975. године основан је РК Младост. Од првог дана био сам у двострукој улози, рвач и тренер, а од 1985. престао сам с рвањем. И данас сам тренер у Младости.
Причао је о почецима, о Војвођанско - Српској лиги, о губитку баражног меча против Партизана 1987/88. за попуну Прве лиге...
- Радим у тандему са Дарком Пантелићем - додаје Чиле, како га готово сви ословљавају. - Сад сам се више посветио слободном стилу и рвању за жене. Имамо пет девојака и укупно 30 рвача. Поред тога, добро нам ради секција најмлађих, узраста од 8 до 11 година и одлично је води професор Иван Гентић.
Уследио је кратак уздах и наставак приче.
- Мала је сала у којој тренирамо. После сваког тренинга морамо да склањамо струњаче, са пет сведени смо на три термина. Услови су тешки, али нема одступања. Навикао сам на сталну борбу. Да није било посвећености и свакодневне активности, да додам и војничку дисциплину и залагање, не би било ни овога. Младост окупља такмичаре, деца треба да су у спорту и живеће клуб и даље.
Младост је сада у Првој лиги, гаји младе борце, клуб је редовно на такмичењима, а Чиле не стаје.
- За мене је струњача увек била изазов и многи ме питају до када мислим да се бавим тренерским послом. Свима одговарам, док ме ноге носе, нећу напустити рвање и сићи са струњаче - уз осмех је завршио разговор Слободан Чиле Читаковић.
СИНОВИ БИЛИ РВАЧИ
По угледу на оца, синови Миливоје и Горан, бавили су се рвањем.
- Били су добри такмичари, око трећег места у категорији, а Горан је имао мечеве и против Жељка Трајковића. Кад га поменух, морам рећи да га познајем док је био такмичар и био је велики рвач, борац који се никад није предавао. Тако је две деценије водио Рвачки савез, добро и дуго памтим и нико то тако добро није радио. Од Савеза је направио сјајну организацију, ударио темеље систему рада и стигли су највећи резултати у историји.
За допринос развоју српског рвања, Рајко Балтић, потпредседник РСС, уручио је плакету Слободану Читаковићу на СП 2022. у Београду.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
