Malo je entuizjasta u rvačkom sportu kakav je Slobodan Čile Čitaković. Rođen je 26. februara 1947. i još uvek ne silazi sa strunjače. Trener je RK Mladost iz Valjeva, kojeg je osnovao 1975.
Njegova životna priča je bogata i vezana za najtrofejniji pojedinačni olimpijski sport Srbije.
- Bio sam đak Vojno - tehničke škole u Zagrebu i počeo da se bavim džudoom. Trenirao sam i takmičio se od 1963. do polovine 1965. Zbog potreba JNA otišao sam na službu u Štip. Voleo sam sport i nisam mogao, a da se ne takmičim. Tamo nije postojao džudo klub, ali jeste rvački, tada veoma poznati Balkanec. U novembru 1965. počeo sam da treniram rvanje, i još nisam sišao sa strunjače - kroz osmeh je počeo priču Čitaković.
Kaže da je brzo došao do prve postave, da je dosta trenirao, a uslovi takmičenja bili su drugačiji u odnosu na današnje.
- Isti dan smo rvali oba stila, pre podne se takmičili u slobodnom, popodne u grčko - rimskom. Bio sam uvršten u oba tima. Balkanec je u slobodnom bio u jugoslovenskoj eliti, u grčko - rimskom smo povremeno ulazili u Prvu ligu. Rvači su oduvek naporno i puno trenirali, pa smo mogli da izdržimo dva meča u danu.
Bio je član Balkaneca dok je službovao u Štipu, kada je 1974. usledio premeštaj u Valjevo.
- Kad sam iz Zagreba otišao za Štip, nije bilo džudo kluba, a u Valjevu nije postojao rvački. Toliko sam bio „zabrazdio” u rvanje, da bez strunjače nisam mogao. Nekoliko dobrih i tada veoma uticajnih ljudi, prihvatili su moj predlog i 2. oktobra 1975. godine osnovan je RK Mladost. Od prvog dana bio sam u dvostrukoj ulozi, rvač i trener, a od 1985. prestao sam s rvanjem. I danas sam trener u Mladosti.
Pričao je o počecima, o Vojvođansko - Srpskoj ligi, o gubitku baražnog meča protiv Partizana 1987/88. za popunu Prve lige...
- Radim u tandemu sa Darkom Pantelićem - dodaje Čile, kako ga gotovo svi oslovljavaju. - Sad sam se više posvetio slobodnom stilu i rvanju za žene. Imamo pet devojaka i ukupno 30 rvača. Pored toga, dobro nam radi sekcija najmlađih, uzrasta od 8 do 11 godina i odlično je vodi profesor Ivan Gentić.
Usledio je kratak uzdah i nastavak priče.
- Mala je sala u kojoj treniramo. Posle svakog treninga moramo da sklanjamo strunjače, sa pet svedeni smo na tri termina. Uslovi su teški, ali nema odstupanja. Navikao sam na stalnu borbu. Da nije bilo posvećenosti i svakodnevne aktivnosti, da dodam i vojničku disciplinu i zalaganje, ne bi bilo ni ovoga. Mladost okuplja takmičare, deca treba da su u sportu i živeće klub i dalje.
Mladost je sada u Prvoj ligi, gaji mlade borce, klub je redovno na takmičenjima, a Čile ne staje.
- Za mene je strunjača uvek bila izazov i mnogi me pitaju do kada mislim da se bavim trenerskim poslom. Svima odgovaram, dok me noge nose, neću napustiti rvanje i sići sa strunjače - uz osmeh je završio razgovor Slobodan Čile Čitaković.
SINOVI BILI RVAČI
Po ugledu na oca, sinovi Milivoje i Goran, bavili su se rvanjem.
- Bili su dobri takmičari, oko trećeg mesta u kategoriji, a Goran je imao mečeve i protiv Željka Trajkovića. Kad ga pomenuh, moram reći da ga poznajem dok je bio takmičar i bio je veliki rvač, borac koji se nikad nije predavao. Tako je dve decenije vodio Rvački savez, dobro i dugo pamtim i niko to tako dobro nije radio. Od Saveza je napravio sjajnu organizaciju, udario temelje sistemu rada i stigli su najveći rezultati u istoriji.
Za doprinos razvoju srpskog rvanja, Rajko Baltić, potpredsednik RSS, uručio je plaketu Slobodanu Čitakoviću na SP 2022. u Beogradu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
