Србија после краха на Европском првенству, разлаза са селектором Тонијем Ђероном, чека новог. Један од кандидата природно је и тренер десетоструког шампиона Србије, Војводине, Борис Ројевић.
Шта о томе мисле у клубу, као и на актуелне теме, дилеме и проблеме, говорио је директор Новосађана Дарко Јевтић.
- Опет крећемо од краја. Није нама селектор примаран проблем. Можда термини баража за Светско првенство то диктирају, али то је можда тек терцијарни проблем. Много тога морамо пре тога да решимо – каже Јевтић.
На пример?
- Примарни проблем да се најмањи број деце бави спортом. Рукомет, мушки, а посебно женски, има огроман проблем са квантитетом. Ако се то драматично не промени за годину, две онда селектор може да буде било ко.
А, проблем је далеко дубљи?
- У Суперлиги више немамо ни једног младог играча од кога могу да се очекују висине које нација прижељкује – медаље, завршнице великих такмичења. Кад говоримо о мушком рукомету кажемо да нам је ту мало боља ситуција и онда успемо да набројимо четири, пет имена играча ванредног талента, попут Додића, Којадиновића, Зечевића, Рогана, Трнавца... Али, да бисмо причали о озбиљном пројекту и стварању озбињне репрезентације и смене генерације, треба да имамо таквих 20, 25 играча.
КЛУБОВИ БЕЗ ПРАВА ГЛАСА
Председница је истакла да има савршену комуникацију са Војводином, али нема са женском Звездом. Како клубови функционишу и комуницирају, како то чине два најорганизованија тренутно?
- Укидањем Аркус лиге смо угасили једно тело које је било и Заједница лигаша. Дакле, више немамо ни један састанак, клубови се више не виђају између себе. Нисмо имали ни један састанак Супер лиге. Већина клубова је дошла дотле да не да нема право гласа, већ то нема где да каже. Аркус лига је била последњи бастион где су се клубови нешто питали, о нечему одлучивали, нешто креирали, а угашени смо на бескрупулозан начин од РСС.
СТРУЧНИ САВЕТ
Јевтић је говорио и на тему тренерске струке:
- Не могу да се помирим с тим да је званини закључак савеза прављење Стручног савета и да је разлог зашто га немамо тај да је уважени професор Бранислав Покрајац преминуо, па више немамо ауторитета. Да ли то значи да више никад нећемо имати то тело? Ево на прву, Велимир Петковић, Сеад Хасанефендић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Веселин Вуковић, Дејан Перић, професор Љубомир Обрадовић су озбиљни ауторитети за Стручни савет и за рукометно много развијеније земље.
Неки нису наши држављани?
- Али су радили у нашем систему и сигуран сам да, кад би им се на прави начин пришло, би се одазвали да помогну.
Ипак, Борис Ројевић у тој улози?
- Сигурно да заслужује посвећеношћу, квалитетом рада, резултатима као и сви кандидати од Матића, Анђелковића, Илића.. Наравно да у Борису, у једном тренутку видим селектора Србије.
О томе још нисте расправљали, какав је Ваш став?
- Не. Војводина је много озбиљан и скуп пројекат који има за циљ групну фазу Лиге шампиона, тако да морамо да будемо обазриви по том питању шта се добија, шта губи. Наравно, интерес српског рукомета ће бити у првом плану, али морамо да заштитимо, у довољној мери, и интерес клуба.
Председница Савеза, Милена Делић, у среду је већ разговрала са поптредседником клуба Марком Вујином на тему и евентуалног уласка у Управни одбор РСС?
- Нисам присуствовао, али знам да је био коректан, у коректном дијалогу. Рука Војводине је увек подигнута у правцу свих чинилаца у рукомету. Да ли је тако и у другом смеру? Мислим да често није.
У интервјуу за наш лист председница је рекла да има „савршену комуникацију” са вама. Шта то, с ваше тачке гледишта, значи?
- Ако је то њено мишљење онда смо задовољни. Ми мислимо да је немамо.
Због чега?
- Некада се мишљења клуба и Савеза не поклапају и онда те ситуације не доводе до отварања дијалога већ искључивих закључака који комуникацију чине немогућом. Али, драго ми је да Милена има више него коректну комуникацију са нашим потрепдседником Марком Вујином и са спонзором Збиљићем. Али, кад су у питању председник и директор то је далеко од савршеног.
У чему се разилазите у мишљењима?
- У сваком озбиљном послу мора да постоји двосмерна веза... Рукомет је видно болестан организам, али то не жели да призна и то отежава његово лечење или га чини немогућим. Не знам коме више није јасно да рукомет у Србији одумире. Имамо никад мање младих играча, полазника у школама, никад мање клубова, историјски мањак судија, тренера. Које још параметре да наведем који говоре да смо у проблему?! А, ми имамо руководство Савеза које говори да то баш и није тако.
Шта кажете на став председнице после шампионата у Немачкој?
- Сам тај интервју и укупан наступ су врло контрадикторни. Нема потребе да се брани, али као одговорна особа, а мислим да она то јесте, мора да има свест да схвати да је у проблему и она и систем који води и да проба да кроз помоћ осталих рукометних људи проба да изађе из тога. Персонификација рукометног радника у Србији, ужасно повишени его, сујета и порив за осветом. А, светимо се успешним, бившим, садашњим, будућим. Нема говора о компромису, помирљивости зарад опстанка нашег спорта. Делимо се на сваком кораку, а очекујемо бољитак. Имао сам интервју у вашем листу после кога је уследило острашћено саопштење господина Станковића. Већина навода из Милениног интервјуа се поклапа са наводима из тог мог.
На шта мислите?
- Кад сам рекао да Управни одбор не виђа, сад смо добили и званичну потврду од председнице да је то баш тако. Потом и да неки елементи, никада изабрани, се баве неким стварима који никад нису били њихов посао. Тај интервју је по много чему историјски и доказ је да имамо озбиљан проблем. Нашем рукомету не недостаје само селектор већ планска акција, стратегија по свим питањима и нивоима.
То није све:
- Оно што ме је највише од свега погодило је немање осећаја да се сагледа шира слика, да пробамо да нешто направимо и пробамо да преживимо. Ово сад је класична еутаназија.
Кад већ имамо сијасет проблема, зашто сви ћуте?
- То је питање свих питања. Имам осећај да је велики број квалитетних рукометних радника већ одустао, а многи су у процесу.
Шта је решење?
- Морамо да отворимо комуникационе канале са носиоцима крупног капитала, како би пре свега они клубови који немају економску моћ као рецимо прва четири дошли до средстава. Под покровитељством Савеза, уз подршку Министарства спорта и локалних самоуправа, морамо под хитно да отворимо 10, 15 озбиљних рукометних академија са врло прецизним планом рада, са из тих средстава добро плаћеним тренерима. Морамо да имамо озбиљне школе у Бачкој Паланци, Црвенки, Суботици, Крагујевцу, Нишу... На тај начин бисмо за два квартала добили минимум 2.000 младих рукометаша из из те базе, у периоду од четири до пет година, могли бисмо да очекујемо одређен број квалитетних играча – каже Јевтић.
ЂЕРОНА РЕЗУЛТАТ СВЕЕВРОПСКЕ ЕУФОРИЈЕ
О Тонију Ђерони:
- Ми једном Сеаду Хасанефендићу нисмо могли да дамо два месеца, а Ђерони смо дали три и по године мирног рада. Дата му је максимална подршка у тренутку свееврпопке еуфорије око шпанских тренера и става да Србија мора да има странца за селектора. Његов највећи проблем је био апсолутно непознавање менталитета нашег народа. Србија без тензије, агресије не може да да максимум. Убеђен сам да би Борис Ројевић Србију одвео у други круг јер је тренер који решава проблеме на утакмици. У Минхену нисам видео да је наш тренер решио ни један.
РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ САМИ У МИНХЕНУ
Јевтић напомиње:
- Управни одбор или председница бирају селектора. Ко од њих има ту компетенцију и храброст да то учини? Имамо ситуацију да уз репрезентацију у Минхену нису били председница Савеза, генерални секретар или било когји члан Управног одбора.
Рекли су да за то нема новца:
- Да сам члан Управног одбора задужен за мушки рукомет као што је Милорад Кривокапић позајмио бих приватно, али бих био уз ту екипу.
МНОГО АМАТЕРИЗМА
Јевтић истиче још један детаљ везан за репрезентацију:
- Било је много аматеризма пред Првенство. Ако знамо да Ђерони истиче уговор и знамо да је то било последње првенство на коме мора да се направи резултат и да су већ пре припрема почеле приче да ли ће Ђерона остати или неће, није се смело дозволити да Данијел Анђелковић буде у Старој Пазови, макар он и Ђерона били пријатељи. Иако сам убеђен да је било из најбољих и најпоштенијих побуда, ја то никад не бих дозволио јер су те ситуације саме по себи деликатне. Репрезентација је морала да има најстрашнији мир. Потом водити екипу на врло јак турнир у Шпанију, доживети тешке поразе од Пољске, па и домаћина, није био добар тајминг... Играчи губе самопоуздање, веру у заједнички рад, а требало је да оду на врхунцу самопоуздања. Иза кулиса се чује да је било још неких проблема, а да је изостала конкретнија помоћ стручном штабу и екипи. Сви смо сагласни да атмосфера није била на нивоу оне која је красила тим у претходном периоду.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
