Srbija posle kraha na Evropskom prvenstvu, razlaza sa selektorom Tonijem Đeronom, čeka novog. Jedan od kandidata prirodno je i trener desetostrukog šampiona Srbije, Vojvodine, Boris Rojević.
Šta o tome misle u klubu, kao i na aktuelne teme, dileme i probleme, govorio je direktor Novosađana Darko Jevtić.
- Opet krećemo od kraja. Nije nama selektor primaran problem. Možda termini baraža za Svetsko prvenstvo to diktiraju, ali to je možda tek tercijarni problem. Mnogo toga moramo pre toga da rešimo – kaže Jevtić.
Na primer?
- Primarni problem da se najmanji broj dece bavi sportom. Rukomet, muški, a posebno ženski, ima ogroman problem sa kvantitetom. Ako se to dramatično ne promeni za godinu, dve onda selektor može da bude bilo ko.
A, problem je daleko dublji?
- U Superligi više nemamo ni jednog mladog igrača od koga mogu da se očekuju visine koje nacija priželjkuje – medalje, završnice velikih takmičenja. Kad govorimo o muškom rukometu kažemo da nam je tu malo bolja situcija i onda uspemo da nabrojimo četiri, pet imena igrača vanrednog talenta, poput Dodića, Kojadinovića, Zečevića, Rogana, Trnavca... Ali, da bismo pričali o ozbiljnom projektu i stvaranju ozbinjne reprezentacije i smene generacije, treba da imamo takvih 20, 25 igrača.
KLUBOVI BEZ PRAVA GLASA
Predsednica je istakla da ima savršenu komunikaciju sa Vojvodinom, ali nema sa ženskom Zvezdom. Kako klubovi funkcionišu i komuniciraju, kako to čine dva najorganizovanija trenutno?
- Ukidanjem Arkus lige smo ugasili jedno telo koje je bilo i Zajednica ligaša. Dakle, više nemamo ni jedan sastanak, klubovi se više ne viđaju između sebe. Nismo imali ni jedan sastanak Super lige. Većina klubova je došla dotle da ne da nema pravo glasa, već to nema gde da kaže. Arkus liga je bila poslednji bastion gde su se klubovi nešto pitali, o nečemu odlučivali, nešto kreirali, a ugašeni smo na beskrupulozan način od RSS.
STRUČNI SAVET
Jevtić je govorio i na temu trenerske struke:
- Ne mogu da se pomirim s tim da je zvanini zaključak saveza pravljenje Stručnog saveta i da je razlog zašto ga nemamo taj da je uvaženi profesor Branislav Pokrajac preminuo, pa više nemamo autoriteta. Da li to znači da više nikad nećemo imati to telo? Evo na prvu, Velimir Petković, Sead Hasanefendić, Veselin Vujović, Mile Isaković, Veselin Vuković, Dejan Perić, profesor Ljubomir Obradović su ozbiljni autoriteti za Stručni savet i za rukometno mnogo razvijenije zemlje.
Neki nisu naši državljani?
- Ali su radili u našem sistemu i siguran sam da, kad bi im se na pravi način prišlo, bi se odazvali da pomognu.
Ipak, Boris Rojević u toj ulozi?
- Sigurno da zaslužuje posvećenošću, kvalitetom rada, rezultatima kao i svi kandidati od Matića, Anđelkovića, Ilića.. Naravno da u Borisu, u jednom trenutku vidim selektora Srbije.
O tome još niste raspravljali, kakav je Vaš stav?
- Ne. Vojvodina je mnogo ozbiljan i skup projekat koji ima za cilj grupnu fazu Lige šampiona, tako da moramo da budemo obazrivi po tom pitanju šta se dobija, šta gubi. Naravno, interes srpskog rukometa će biti u prvom planu, ali moramo da zaštitimo, u dovoljnoj meri, i interes kluba.
Predsednica Saveza, Milena Delić, u sredu je već razgovrala sa poptredsednikom kluba Markom Vujinom na temu i eventualnog ulaska u Upravni odbor RSS?
- Nisam prisustvovao, ali znam da je bio korektan, u korektnom dijalogu. Ruka Vojvodine je uvek podignuta u pravcu svih činilaca u rukometu. Da li je tako i u drugom smeru? Mislim da često nije.
U intervjuu za naš list predsednica je rekla da ima „savršenu komunikaciju” sa vama. Šta to, s vaše tačke gledišta, znači?
- Ako je to njeno mišljenje onda smo zadovoljni. Mi mislimo da je nemamo.
Zbog čega?
- Nekada se mišljenja kluba i Saveza ne poklapaju i onda te situacije ne dovode do otvaranja dijaloga već isključivih zaključaka koji komunikaciju čine nemogućom. Ali, drago mi je da Milena ima više nego korektnu komunikaciju sa našim potrepdsednikom Markom Vujinom i sa sponzorom Zbiljićem. Ali, kad su u pitanju predsednik i direktor to je daleko od savršenog.
U čemu se razilazite u mišljenjima?
- U svakom ozbiljnom poslu mora da postoji dvosmerna veza... Rukomet je vidno bolestan organizam, ali to ne želi da prizna i to otežava njegovo lečenje ili ga čini nemogućim. Ne znam kome više nije jasno da rukomet u Srbiji odumire. Imamo nikad manje mladih igrača, polaznika u školama, nikad manje klubova, istorijski manjak sudija, trenera. Koje još parametre da navedem koji govore da smo u problemu?! A, mi imamo rukovodstvo Saveza koje govori da to baš i nije tako.
Šta kažete na stav predsednice posle šampionata u Nemačkoj?
- Sam taj intervju i ukupan nastup su vrlo kontradiktorni. Nema potrebe da se brani, ali kao odgovorna osoba, a mislim da ona to jeste, mora da ima svest da shvati da je u problemu i ona i sistem koji vodi i da proba da kroz pomoć ostalih rukometnih ljudi proba da izađe iz toga. Personifikacija rukometnog radnika u Srbiji, užasno povišeni ego, sujeta i poriv za osvetom. A, svetimo se uspešnim, bivšim, sadašnjim, budućim. Nema govora o kompromisu, pomirljivosti zarad opstanka našeg sporta. Delimo se na svakom koraku, a očekujemo boljitak. Imao sam intervju u vašem listu posle koga je usledilo ostrašćeno saopštenje gospodina Stankovića. Većina navoda iz Mileninog intervjua se poklapa sa navodima iz tog mog.
Na šta mislite?
- Kad sam rekao da Upravni odbor ne viđa, sad smo dobili i zvaničnu potvrdu od predsednice da je to baš tako. Potom i da neki elementi, nikada izabrani, se bave nekim stvarima koji nikad nisu bili njihov posao. Taj intervju je po mnogo čemu istorijski i dokaz je da imamo ozbiljan problem. Našem rukometu ne nedostaje samo selektor već planska akcija, strategija po svim pitanjima i nivoima.
To nije sve:
- Ono što me je najviše od svega pogodilo je nemanje osećaja da se sagleda šira slika, da probamo da nešto napravimo i probamo da preživimo. Ovo sad je klasična eutanazija.
Kad već imamo sijaset problema, zašto svi ćute?
- To je pitanje svih pitanja. Imam osećaj da je veliki broj kvalitetnih rukometnih radnika već odustao, a mnogi su u procesu.
Šta je rešenje?
- Moramo da otvorimo komunikacione kanale sa nosiocima krupnog kapitala, kako bi pre svega oni klubovi koji nemaju ekonomsku moć kao recimo prva četiri došli do sredstava. Pod pokroviteljstvom Saveza, uz podršku Ministarstva sporta i lokalnih samouprava, moramo pod hitno da otvorimo 10, 15 ozbiljnih rukometnih akademija sa vrlo preciznim planom rada, sa iz tih sredstava dobro plaćenim trenerima. Moramo da imamo ozbiljne škole u Bačkoj Palanci, Crvenki, Subotici, Kragujevcu, Nišu... Na taj način bismo za dva kvartala dobili minimum 2.000 mladih rukometaša iz iz te baze, u periodu od četiri do pet godina, mogli bismo da očekujemo određen broj kvalitetnih igrača – kaže Jevtić.
ĐERONA REZULTAT SVEEVROPSKE EUFORIJE
O Toniju Đeroni:
- Mi jednom Seadu Hasanefendiću nismo mogli da damo dva meseca, a Đeroni smo dali tri i po godine mirnog rada. Data mu je maksimalna podrška u trenutku sveevrpopke euforije oko španskih trenera i stava da Srbija mora da ima stranca za selektora. Njegov najveći problem je bio apsolutno nepoznavanje mentaliteta našeg naroda. Srbija bez tenzije, agresije ne može da da maksimum. Ubeđen sam da bi Boris Rojević Srbiju odveo u drugi krug jer je trener koji rešava probleme na utakmici. U Minhenu nisam video da je naš trener rešio ni jedan.
REPREZENTATIVCI SAMI U MINHENU
Jevtić napominje:
- Upravni odbor ili predsednica biraju selektora. Ko od njih ima tu kompetenciju i hrabrost da to učini? Imamo situaciju da uz reprezentaciju u Minhenu nisu bili predsednica Saveza, generalni sekretar ili bilo kogji član Upravnog odbora.
Rekli su da za to nema novca:
- Da sam član Upravnog odbora zadužen za muški rukomet kao što je Milorad Krivokapić pozajmio bih privatno, ali bih bio uz tu ekipu.
MNOGO AMATERIZMA
Jevtić ističe još jedan detalj vezan za reprezentaciju:
- Bilo je mnogo amaterizma pred Prvenstvo. Ako znamo da Đeroni ističe ugovor i znamo da je to bilo poslednje prvenstvo na kome mora da se napravi rezultat i da su već pre priprema počele priče da li će Đerona ostati ili neće, nije se smelo dozvoliti da Danijel Anđelković bude u Staroj Pazovi, makar on i Đerona bili prijatelji. Iako sam ubeđen da je bilo iz najboljih i najpoštenijih pobuda, ja to nikad ne bih dozvolio jer su te situacije same po sebi delikatne. Reprezentacija je morala da ima najstrašniji mir. Potom voditi ekipu na vrlo jak turnir u Španiju, doživeti teške poraze od Poljske, pa i domaćina, nije bio dobar tajming... Igrači gube samopouzdanje, veru u zajednički rad, a trebalo je da odu na vrhuncu samopouzdanja. Iza kulisa se čuje da je bilo još nekih problema, a da je izostala konkretnija pomoć stručnom štabu i ekipi. Svi smo saglasni da atmosfera nije bila na nivou one koja je krasila tim u prethodnom periodu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
