Одбрана главна снага Делфина: Игра која обећава

Размак између Европског првенства у Хрватској и планетарног шампионата у Дохи био је нешто мањи од три недеље, а репрезентација Србије изгледа немерљиво боље у односу на оно што је виђено у Загребу. Србија је групну фазу светске смотре у Катару започела на најбољи могући начин.

Делфини, после три победе у групи над екипама Јапана, Црне Горе и Сједињених Америчких Држава успели су да се пласирају са прве позиције директно у четвртфинале и обезбеде учећшће на Олимпијским играма у Паризу.

Основни циљ је задовољен, али делује да се српска репрезентација неће ту задржати, већ да су амбиције далеко веће. Оно што је видљиво чак и лаицима јесте да двоструки узастопни олимпијски шампиони играју мног боље у односу на Европско првенство.

Годинама је Србија баштинила врхунске резултате првенствено на одличној дефанзивној игри, која је у Загребу изостала. Лоша комуникација и недовољна агресивност у одбрани омогућавали су противницима да лако долазе до мреже нашег гола. Међутим, за тек три недеље, ситуација се окренула за 180 степени.

Делује да је селектор Урош Стевановић направио врхунски потез када је кључеве одбране поверио Радославу Филиповићу. Голман Оредее је дебитовао за репрезентацију на шампионату Старог континента, а на своја леђа морао је да набаци велики терет и замени Бранислава Митровћа који иза себе има освојена два олимпијска, четири европска и светско злато. Филиповић је у групној фази у потуности оправдао указано поверење, а неретко су његове импресивне интервеније задавале главобољу ривалима, баш као оне у уводном колу када је Јапанцима двапут скинуо зицер у контрама један на један или кад је у мечу са Црном Гором уписао 11 интервенција.

Није само чувар мреже тај који држи кључеве српске одбране. Поново личимо на тим из доба златне ере када ривали нису могли да постигну погодак ни у ситуацији када су имали бројчану предност у базену, а нову димензију нашој дефанзиви дали су Душан Мандић и Никола Јакшић. Леворуки бомбардер и капитен Србије показали су да нису само нападачка снага јер утакмице завршавају често са по неколико украдених лопти и блокираних шутева.

Оно што коначно функционише у игри нашег тима јесу ситуације са играчем више. Дуго су се Делфини мучили у овом сегемнту, против Грчке на Европском првенству пуне две четвртине нису могли да материјализују играча више, а сада је све кликнуло. Србија погађа из свих оружја, функционише пребачај са крила на крило где су Виктор и Страхиња Рашовић, Мандићеви и Јакшићеви ударци са спољних позиција нису затајили, а Немања Вицо и Немања Убовић праве на линији од два метра озбиљне проблеме ривалим

Никако не треба заборавити да је Стевановић на планетарни шампионат повео и 16-годишњег Луку Гладовића, док је тек нешто страијем Петру Јакшићу ово друго узастопно велико такмичење. Стога, може да се каже да размишља и о будућности.

Делује да је коначно све „кликнуло” у игри нашег тима, али још је рано да се доносе закључци и пада у еуфорију. Репрезентативци су сагласни да се иде корак по корак. Пред нашим момцима је пауза до 13. фебурара када следи меч четвртфинала са највероватније Хрватском јер су мале, готово никакве шансе да Кина данас савлада Баракуде. Игре су обезбеђени, екипа растерећена, а са оваквом игром ни медаља није недостижна.