Тамара о ОИ у Барселони: Били смо обележени!

Олимпијске игре настале су у античкој Грчкој. Сва непријатељства између полиса прекидана су када би се одржавало ово такмичење. Борба се настављала само на спортском пољу. То им је било важније од свега.

Нажалост, наследници традиција колевке европске цивилизације нису толико цивилизовани. Не само да не прекидају ратове, већ политика доминира, па спортисте кажњавају и забрањују им такмичења.

Уочи Париза Руси су у немилости, а ово је сећање Тамаре Малешев када смо 1992. у Барселони учествовали као „Независни тим“. Реч је о јединој сениорској рекордерки СФР Југославије у три дисциплине, скоковима увис (1,92 м – европски јуниорски рекорд у то време), удаљ (6,73 м) и троскоку (13,51 м). У Каталонији је учествовала у даљу. Рекорде су јој срушиле Ангелина Топић, Ивана Шпановић и Биљана Топић. Сада је магистар медицине и живи у Кливиленду (Охајо).

– У то време, кад бих затворила очи мислила бих само на сломљене плочице јарких боја на грађевинама архитектонског чаробњака Гаудија. У мојој машти слушала сам већ уживо Монсерат Кабаље. Те 1992. само сам један циљ имала – одлазак у Барселону  на Олимпијске игре – сећа се Тамара за „Спортски журнал“.

Четворогодишњи сан пресекла је као ножем Резолуција 757 Савета безбедности Уједињених нација и санкције СР Југославији које су ступиле на снагу 30. маја 1992. године?

– Неочекивано, тачком 8б, забрањено је учешће спортистима који представљају СР Југославију на међународним такмичењима, укључујући и Олимпијске игре у Барселони 1992. Било ми је незамисливо да нећу ићи у Барселону.

Нисте се предавали?

– Ми спортисти, велики борци и оптимисти, нисмо били спремни да одустанемо док све могућности не буду исцрпљене. Почела је исцрпљујућа борба за зеленим столом. Председник Међународног олимпијског комитеа Хуан Антонио Самаран од почетка је радио у нашу корист. Кажу, не зато што нас је волео, него зато што је хтео да Игре у његовом родном граду остану незаборавне. Два месеца трајала је неизвесност, хоћемо ли ићи, или не. За то време југословенски олимпијци, а то су тада били спортисти Србије и Црне Горе, организовали су скупове по великим градовима и јавно апеловали да учествују. И ја сам била говорник на једној од трибина у Новом Саду.

Успели сте у настојањима?

– У среду 22. јула, 48 сати пре свечаног отварања Игара, Савет безбедности УН-а коначно је одлучио да на Олимпијским играма могу учествовати само спортисти СРЈ у појединачним спортовима под Олимпијском заставом и о томе обавестио Југословенски олимпијски комитет. Није било простора ЈОК-у за било какве маневре.

Одбијањем каквог-таквог позива ризиковали би да нас елиминишу из чланства у МОК-у?

– Анонимним гласањем одлучено је да путујемо. Назвали су нас „Независни тим“ или „Independent Team“. Без великих помпи два „Ластина“ аутобуса кренула су из Београда за Будимпешту, јер је аеродром Сурчин због санкција био затворен. У Будимпешти чекао је, само за нас, чартер лет за Барселону. Било је 52 спортиста и 20-так тренера. Није било техничког особља нити новинара и фоторепортера. Вођа екипе био је генерални секретар ЈОК-а Часлав Вељић, а с нама су путовали доктор Небојша Поповић и човек из Државног обезбеђења, који нас је чувао.

Како је протекао пут?

– На последњем стајалишту, на Палићу, пазило се да немамо било шта у бојама наше заставе, од чарапа, знојница… Ништа није смело да подсећа на земљу за коју смо се борили на спортском пољу.

Дочек сигурно није био ништа топлији?

– У Барселону смо слетели рано ујутру, 12 сати пре свечаног отварања. Сачекала нас је специјална контрола, као добродошлица, која је поново прошла кроз спортске торбе, дала нам писана упутства како да се понашамо и специјалну униформу: две беле мајице с кратким рукавима, две беле тренерке и два пара белих чарапа. Добили смо, да ли грешком или из сажаљења и спомен наочаре компаније Реј Бан који су носили сви спортисти на свечаном отварању. С новом белом опремом упутили су нас у олимпијско село.

Где сте смештени?

– Били смо у собицама без климе, уз велике врућине и буку из оближњег затвора било је немогуће спавати и припремити за учешће. На располагању смо имали и мали, заједнички простор с телевизором и јавним телефоном, као и малом канцеларијом. Наш камп није био украшен заставама и натписима. Остаће огољених бетонских сивих фасада 16 будућих дана. Други такмичари, укупно нас је било 9.356 из 169 земаља, одавно су се уселили у своје кампове. Украсили су их својим националним заставама, бојама и великим натписима. Било је лепо видети све те боје на путу до ресторана, али за нас и непријатно и опасно, јер смо сваки пут морали да прођемо поред зграда где су били смештени спортисти из Хрватске.

Да ли је било непријатности с њима?

– Репрезентација Хрватске тих дана живела је као у трансу. Добро позната музика чула се из касетофона, а они би срећни и насмејани и највероватније поносни што имају своју државу, седели пред зградом поздрављајући пролазнике. Тако су на пример наше пливачице синхроног пливања доживеле малу непријатност када су вербално повређене, а нису могле да одреагују, јер су се бојале да не доживимо депортацију.

Тешке успомене?

– Поучена њиховим искуством брзо сам савладала мапу села и покушала да обиђем настамбе осталих спортиста из бивших република да бих избегла невољу.

Како сте све то тамо подносили?

– У нашем кампу било је углавном изузетно тихо. Депресивно. Није било ни смеха, ни енергије коју обично млади људи носе у себи. Нисмо хтели да признамо ни сами себи да смо емотивно повређени гестом МОК-а, него смо гордо држали у себи сав тај гнев. Понеко би се и пожалио. Тако је савезни капитен атлетичара Даниел Корица испричао да је доживео увреде непримереним речником атлетичара, којима је до недавно био селектор и који су годинама носили грб заједничке државе.

Да ли је било оних, који вас нису гледали као парије?

– Нико нас није посећивао, нити смо ми одлазили код других. Окуражио се З. С., наш бивши репрезентативац, а тада репрезентативац БиХ, да нас посети, али само до руба травњака око наше зграде, што ме је подсетило на гранични прелаз и такозвану Ничију земљу, јер није хтео да уђе на нашу територију. Скокнула сам до словеначког кампа да видим другарицу и бившу цимерку Б. Б. Обе смо биле видљиво срећне при поновном сусрету, али ми је врло брзо речено да моја посета није добродошла, што сам разумела. Били смо обележени. Можда је неко од наших бивших спортских пријатеља и комшија хтео да се дружи, али је цена сигурно била превисока.

Успели смо упркос свему да дођемо до победничког постоља?

– Дани су пролазили у тишини. Наши су поново показали да су најбољи у стрељаштву: Јасна Шекарић, Аранка Биндер и Стеван Плетикосић узели су медаље. Од атлетичара у финале су ушли Драгутин Топић у скоку увис и Драган Перић у бацању кугле. Набила сам прст у загревању и са 6,38 метара нисам прошла квалификације скока удаљ. За Пан радио из Новог Сада свакодневно сам извештавала и била једини наш новинар, неакредитован, на Олимпијским играма. Искористила сам време да обиђем чаробни град Антонија Гаудија и потрудим се да 16 дана проведем незапажено. Олимпијске игре у Барселони добиле су фантастичне оцене, а ја их некако нисам уочила да ли због туге или немоћи.

Ваша прича је ретка у нашим медијима још од тих времена?

– Интересантно је да када смо се вратили кући нико није забележио појединачне утиске са Игара. Штета. Штампа се само бавила пласманима и резултатима, а тренери,  клубови, савези, спортски хроничари, спортски психолози, а питам се да ли су уопште постојали, брзо су окренули лист новим четворогодишњим плановима... Те Игре су за нас биле много, баш много више од игре.