Tamara o OI u Barseloni: Bili smo obeleženi!

Olimpijske igre nastale su u antičkoj Grčkoj. Sva neprijateljstva između polisa prekidana su kada bi se održavalo ovo takmičenje. Borba se nastavljala samo na sportskom polju. To im je bilo važnije od svega.

Nažalost, naslednici tradicija kolevke evropske civilizacije nisu toliko civilizovani. Ne samo da ne prekidaju ratove, već politika dominira, pa sportiste kažnjavaju i zabranjuju im takmičenja.

Uoči Pariza Rusi su u nemilosti, a ovo je sećanje Tamare Malešev kada smo 1992. u Barseloni učestvovali kao „Nezavisni tim“. Reč je o jedinoj seniorskoj rekorderki SFR Jugoslavije u tri discipline, skokovima uvis (1,92 m – evropski juniorski rekord u to vreme), udalj (6,73 m) i troskoku (13,51 m). U Kataloniji je učestvovala u dalju. Rekorde su joj srušile Angelina Topić, Ivana Španović i Biljana Topić. Sada je magistar medicine i živi u Klivilendu (Ohajo).

– U to vreme, kad bih zatvorila oči mislila bih samo na slomljene pločice jarkih boja na građevinama arhitektonskog čarobnjaka Gaudija. U mojoj mašti slušala sam već uživo Monserat Kabalje. Te 1992. samo sam jedan cilj imala – odlazak u Barselonu  na Olimpijske igre – seća se Tamara za „Sportski žurnal“.

Četvorogodišnji san presekla je kao nožem Rezolucija 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i sankcije SR Jugoslaviji koje su stupile na snagu 30. maja 1992. godine?

– Neočekivano, tačkom 8b, zabranjeno je učešće sportistima koji predstavljaju SR Jugoslaviju na međunarodnim takmičenjima, uključujući i Olimpijske igre u Barseloni 1992. Bilo mi je nezamislivo da neću ići u Barselonu.

Niste se predavali?

– Mi sportisti, veliki borci i optimisti, nismo bili spremni da odustanemo dok sve mogućnosti ne budu iscrpljene. Počela je iscrpljujuća borba za zelenim stolom. Predsednik Međunarodnog olimpijskog komitea Huan Antonio Samaran od početka je radio u našu korist. Kažu, ne zato što nas je voleo, nego zato što je hteo da Igre u njegovom rodnom gradu ostanu nezaboravne. Dva meseca trajala je neizvesnost, hoćemo li ići, ili ne. Za to vreme jugoslovenski olimpijci, a to su tada bili sportisti Srbije i Crne Gore, organizovali su skupove po velikim gradovima i javno apelovali da učestvuju. I ja sam bila govornik na jednoj od tribina u Novom Sadu.

Uspeli ste u nastojanjima?

– U sredu 22. jula, 48 sati pre svečanog otvaranja Igara, Savet bezbednosti UN-a konačno je odlučio da na Olimpijskim igrama mogu učestvovati samo sportisti SRJ u pojedinačnim sportovima pod Olimpijskom zastavom i o tome obavestio Jugoslovenski olimpijski komitet. Nije bilo prostora JOK-u za bilo kakve manevre.

Odbijanjem kakvog-takvog poziva rizikovali bi da nas eliminišu iz članstva u MOK-u?

– Anonimnim glasanjem odlučeno je da putujemo. Nazvali su nas „Nezavisni tim“ ili „Independent Team“. Bez velikih pompi dva „Lastina“ autobusa krenula su iz Beograda za Budimpeštu, jer je aerodrom Surčin zbog sankcija bio zatvoren. U Budimpešti čekao je, samo za nas, čarter let za Barselonu. Bilo je 52 sportista i 20-tak trenera. Nije bilo tehničkog osoblja niti novinara i fotoreportera. Vođa ekipe bio je generalni sekretar JOK-a Časlav Veljić, a s nama su putovali doktor Nebojša Popović i čovek iz Državnog obezbeđenja, koji nas je čuvao.

Kako je protekao put?

– Na poslednjem stajalištu, na Paliću, pazilo se da nemamo bilo šta u bojama naše zastave, od čarapa, znojnica… Ništa nije smelo da podseća na zemlju za koju smo se borili na sportskom polju.

Doček sigurno nije bio ništa topliji?

– U Barselonu smo sleteli rano ujutru, 12 sati pre svečanog otvaranja. Sačekala nas je specijalna kontrola, kao dobrodošlica, koja je ponovo prošla kroz sportske torbe, dala nam pisana uputstva kako da se ponašamo i specijalnu uniformu: dve bele majice s kratkim rukavima, dve bele trenerke i dva para belih čarapa. Dobili smo, da li greškom ili iz sažaljenja i spomen naočare kompanije Rej Ban koji su nosili svi sportisti na svečanom otvaranju. S novom belom opremom uputili su nas u olimpijsko selo.

Gde ste smešteni?

– Bili smo u sobicama bez klime, uz velike vrućine i buku iz obližnjeg zatvora bilo je nemoguće spavati i pripremiti za učešće. Na raspolaganju smo imali i mali, zajednički prostor s televizorom i javnim telefonom, kao i malom kancelarijom. Naš kamp nije bio ukrašen zastavama i natpisima. Ostaće ogoljenih betonskih sivih fasada 16 budućih dana. Drugi takmičari, ukupno nas je bilo 9.356 iz 169 zemalja, odavno su se uselili u svoje kampove. Ukrasili su ih svojim nacionalnim zastavama, bojama i velikim natpisima. Bilo je lepo videti sve te boje na putu do restorana, ali za nas i neprijatno i opasno, jer smo svaki put morali da prođemo pored zgrada gde su bili smešteni sportisti iz Hrvatske.

Da li je bilo neprijatnosti s njima?

– Reprezentacija Hrvatske tih dana živela je kao u transu. Dobro poznata muzika čula se iz kasetofona, a oni bi srećni i nasmejani i najverovatnije ponosni što imaju svoju državu, sedeli pred zgradom pozdravljajući prolaznike. Tako su na primer naše plivačice sinhronog plivanja doživele malu neprijatnost kada su verbalno povređene, a nisu mogle da odreaguju, jer su se bojale da ne doživimo deportaciju.

Teške uspomene?

– Poučena njihovim iskustvom brzo sam savladala mapu sela i pokušala da obiđem nastambe ostalih sportista iz bivših republika da bih izbegla nevolju.

Kako ste sve to tamo podnosili?

– U našem kampu bilo je uglavnom izuzetno tiho. Depresivno. Nije bilo ni smeha, ni energije koju obično mladi ljudi nose u sebi. Nismo hteli da priznamo ni sami sebi da smo emotivno povređeni gestom MOK-a, nego smo gordo držali u sebi sav taj gnev. Poneko bi se i požalio. Tako je savezni kapiten atletičara Daniel Korica ispričao da je doživeo uvrede neprimerenim rečnikom atletičara, kojima je do nedavno bio selektor i koji su godinama nosili grb zajedničke države.

Da li je bilo onih, koji vas nisu gledali kao parije?

– Niko nas nije posećivao, niti smo mi odlazili kod drugih. Okuražio se Z. S., naš bivši reprezentativac, a tada reprezentativac BiH, da nas poseti, ali samo do ruba travnjaka oko naše zgrade, što me je podsetilo na granični prelaz i takozvanu Ničiju zemlju, jer nije hteo da uđe na našu teritoriju. Skoknula sam do slovenačkog kampa da vidim drugaricu i bivšu cimerku B. B. Obe smo bile vidljivo srećne pri ponovnom susretu, ali mi je vrlo brzo rečeno da moja poseta nije dobrodošla, što sam razumela. Bili smo obeleženi. Možda je neko od naših bivših sportskih prijatelja i komšija hteo da se druži, ali je cena sigurno bila previsoka.

Uspeli smo uprkos svemu da dođemo do pobedničkog postolja?

– Dani su prolazili u tišini. Naši su ponovo pokazali da su najbolji u streljaštvu: Jasna Šekarić, Aranka Binder i Stevan Pletikosić uzeli su medalje. Od atletičara u finale su ušli Dragutin Topić u skoku uvis i Dragan Perić u bacanju kugle. Nabila sam prst u zagrevanju i sa 6,38 metara nisam prošla kvalifikacije skoka udalj. Za Pan radio iz Novog Sada svakodnevno sam izveštavala i bila jedini naš novinar, neakreditovan, na Olimpijskim igrama. Iskoristila sam vreme da obiđem čarobni grad Antonija Gaudija i potrudim se da 16 dana provedem nezapaženo. Olimpijske igre u Barseloni dobile su fantastične ocene, a ja ih nekako nisam uočila da li zbog tuge ili nemoći.

Vaša priča je retka u našim medijima još od tih vremena?

– Interesantno je da kada smo se vratili kući niko nije zabeležio pojedinačne utiske sa Igara. Šteta. Štampa se samo bavila plasmanima i rezultatima, a treneri,  klubovi, savezi, sportski hroničari, sportski psiholozi, a pitam se da li su uopšte postojali, brzo su okrenuli list novim četvorogodišnjim planovima... Te Igre su za nas bile mnogo, baš mnogo više od igre.