Лалатовић: Истина ме увек превише кошта!

Темпераментан, импулсиван, речит, искрен, али успешан! Неки га воле, неки мало мање и то су само појединци који имају опречна мишљења јер слушају чаршијске приче, а у ствари потајно прижељкују да су на његовом месту или бар његови сарадници. Најважнији су резултати које је остварио где год је био тренер, што је плод рада, знања и посвећености, уз поштовање играча који су му на исти начин узвраћали и његове идеје на терену имплементирали за високе пласмане, али и трофеје. Ненад Лалатовић је најживописнији тренер у Србији, чији су успеси увек у сенци његових исхитрених реакција проузрокованих жељом за правдом што је фудбалској јавности много занимљивије.

– Мимо резултата који су многе тимове сврстали у друштво најбољих кад је требало, волео бих да се више писало колико сам изнедрио младих играча који данас играју у великим иностраним клубовима. Док сам водио Војводину понео сам епитет „тренера деценије” у новосадском клубу, али се и о томе мало писало. Да је неки други тренер то урадио сигуран сам да би много више било испраћено. Знам колико вредим и знају то људи са којима радим, моји играчи и њихови најближи! Увек причам истину, шта год да је у питању. Јесте ме то много пута коштало посла и врхунских резултата. Тренер сам пуних 12 година, стагнирао сам само годину дана, а осталих 11 су потврда успешности јер сам увек био међу прва четири клуба у лиги.

Где год је био именован за шефа стручног штаба посвећено је радио, стварао играче и знао како треба са њима, а они му на најбољи начин узвраћали.

- Није нигде лако бити тренер, не само у српском фудбалу. Огромни су притисци, сви очекују да имате чаробни штапић и да правите добре резултате, да будете међу најбољима. Праведан сам, као што мислим и да је већина, што би требало да је предност, али  обзиром да ми живимо у свету где ће неко некога да слаже и нико не сме да прича истину, та моја врлина испадне као мана.

За сваки клуб у којем је радио вежу га лепе успомене али су Црвена звезда и Војводина нешто посебно.

- Никад нисам ни за чим жалио. У периоду када сам дошао као тренер у Звезду само храбра особа тад је могла да помогне, баш као ја. Уз смелост да „гурне” петорицу играча који су поникли у клубу, да направи 25 милиона евра од трансфера, помогне клубу да стане на ноге, да се укључи струја, вода, да се од тих пара које смо донели плати европска лиценца и онда Звезда постаје то што јесте данас. Војводина је моја тренерска мајка, јер ме је направила стручњаком. Период проведен у Новом Саду не могу да заборавим, јер сам сањао да освојим први трофеј на онакав начин као што је било 2020. у Нишу. Против Партизана пред пуним стадионом сам са мојим играчима тријумфовао у купу, после најбољег финале у последњих 20 година. Војводину највише волим као тренер и волео бих да се вратим једног дана тамо. 

Пре доласка у Спартак, Лалатовић два пута окушао тренер у иностранству. Имао је прилику да ради у Саудијској Арабији, а потом у Украјини у таним условима, што је био и главни узрок брзог растанка са Зорјом.

- Кад су ме назвали Дарио Срна и још један човек из Шахтјора, прихватио сам позив да радим јер сам играчку афирмацију и лепе паре зарадио у Украјини. Провео сам 70 дана у Зорји, стварно није било услова за фудбал. Кад смо тренирали укључивале су се сирене, прекидане су утакмице и настављане после пола сата након проласка ваздушне опасности. Људи су били по склоништима, после 22 часа није могло да се изађе на улицу. Могао сам још да останем, али нисам могао да не услишим молбе оца и деце јер су тражили од мене сваки дан да се вратим у Србију. Одлазак у Саудијску Арабију било је прелепо искуство. Да сам можда био флексибилнији и ставио у тим играча кога су тражили, могао сам да останем још две године јер су ми нудили нови уговор. Нисам хтео да ми неко диктира шта да радим, да ми издаје наређења иако је мој посао да састављам тим. Код мене нема тога, ко не заслужује није у тиму.

За Суботичане је добро дошло што се Лалатовић поново вратио у српски фудбал, искористили су повољан тренутак и довели га на место шефа струке.

- Многи би волели да имају понуде као ја и да су радили као ја, а тако је јер вредим. У Спартаку је изванредно бити тренер. Председник Никола Симовић је сјајан. Имам феноменалан однос са њим, као и са свим људима у клубу. Радо су ме прихватили навијачи и играчи, као да сам ту већ десетак година. Осећам се прелепо. Клуб је фамилијаран. За сада сам јако задовољан и срећан и не бих имао ништа против да останем годину дана у Суботици.

Са Спартаком Ненад жели да се домогне плеј-офа.

- Дошао сам кад је екипа била у тешкој ситуацији. Затим смо на шест утакмица освојили 10 од 18 могућих бодова. Апетити су, логично, порасли и жеља је место међу првих осам. Ако уђемо у доигравање са најбољима онда можемо и да се надамо нечему више. Имамо заиста најтежи распоред до краја прелиминарне, верујем да ћемо ипак, да остваримо циљ – поручио је Лалатовић.

ЗБОГ ИСКРЕНОСТИ НИСАМ МОГАО У МЕНАЏЕРЕ

По завршетку играчке каријере Ненад Лалатовић се  опробао се у менаџерским водама.

- Радио сам у агенцији са Фаљијем Рамаданијем, али веома кратко. Довео сам Дејана Миловановића и Душана Басту да потпишу и све је почело како треба. Требало је да идем на представљање Стефана Јоветића у Фјорентину, а Баста и Миловановић нису имали клуб.  Фаљи ми је рекао да они морају да чекају прилику. Мојим другарима сам желео да одмах нађем ангажман. Тад сам увидео да менаџер неки пут мора да буде неискрен и схватио да тај посао није за мене.