Lalatović: Istina me uvek previše košta!

Temperamentan, impulsivan, rečit, iskren, ali uspešan! Neki ga vole, neki malo manje i to su samo pojedinci koji imaju oprečna mišljenja jer slušaju čaršijske priče, a u stvari potajno priželjkuju da su na njegovom mestu ili bar njegovi saradnici. Najvažniji su rezultati koje je ostvario gde god je bio trener, što je plod rada, znanja i posvećenosti, uz poštovanje igrača koji su mu na isti način uzvraćali i njegove ideje na terenu implementirali za visoke plasmane, ali i trofeje. Nenad Lalatović je najživopisniji trener u Srbiji, čiji su uspesi uvek u senci njegovih ishitrenih reakcija prouzrokovanih željom za pravdom što je fudbalskoj javnosti mnogo zanimljivije.

– Mimo rezultata koji su mnoge timove svrstali u društvo najboljih kad je trebalo, voleo bih da se više pisalo koliko sam iznedrio mladih igrača koji danas igraju u velikim inostranim klubovima. Dok sam vodio Vojvodinu poneo sam epitet „trenera decenije” u novosadskom klubu, ali se i o tome malo pisalo. Da je neki drugi trener to uradio siguran sam da bi mnogo više bilo ispraćeno. Znam koliko vredim i znaju to ljudi sa kojima radim, moji igrači i njihovi najbliži! Uvek pričam istinu, šta god da je u pitanju. Jeste me to mnogo puta koštalo posla i vrhunskih rezultata. Trener sam punih 12 godina, stagnirao sam samo godinu dana, a ostalih 11 su potvrda uspešnosti jer sam uvek bio među prva četiri kluba u ligi.

Gde god je bio imenovan za šefa stručnog štaba posvećeno je radio, stvarao igrače i znao kako treba sa njima, a oni mu na najbolji način uzvraćali.

- Nije nigde lako biti trener, ne samo u srpskom fudbalu. Ogromni su pritisci, svi očekuju da imate čarobni štapić i da pravite dobre rezultate, da budete među najboljima. Pravedan sam, kao što mislim i da je većina, što bi trebalo da je prednost, ali  obzirom da mi živimo u svetu gde će neko nekoga da slaže i niko ne sme da priča istinu, ta moja vrlina ispadne kao mana.

Za svaki klub u kojem je radio vežu ga lepe uspomene ali su Crvena zvezda i Vojvodina nešto posebno.

- Nikad nisam ni za čim žalio. U periodu kada sam došao kao trener u Zvezdu samo hrabra osoba tad je mogla da pomogne, baš kao ja. Uz smelost da „gurne” petoricu igrača koji su ponikli u klubu, da napravi 25 miliona evra od transfera, pomogne klubu da stane na noge, da se uključi struja, voda, da se od tih para koje smo doneli plati evropska licenca i onda Zvezda postaje to što jeste danas. Vojvodina je moja trenerska majka, jer me je napravila stručnjakom. Period proveden u Novom Sadu ne mogu da zaboravim, jer sam sanjao da osvojim prvi trofej na onakav način kao što je bilo 2020. u Nišu. Protiv Partizana pred punim stadionom sam sa mojim igračima trijumfovao u kupu, posle najboljeg finale u poslednjih 20 godina. Vojvodinu najviše volim kao trener i voleo bih da se vratim jednog dana tamo. 

Pre dolaska u Spartak, Lalatović dva puta okušao trener u inostranstvu. Imao je priliku da radi u Saudijskoj Arabiji, a potom u Ukrajini u tanim uslovima, što je bio i glavni uzrok brzog rastanka sa Zorjom.

- Kad su me nazvali Dario Srna i još jedan čovek iz Šahtjora, prihvatio sam poziv da radim jer sam igračku afirmaciju i lepe pare zaradio u Ukrajini. Proveo sam 70 dana u Zorji, stvarno nije bilo uslova za fudbal. Kad smo trenirali uključivale su se sirene, prekidane su utakmice i nastavljane posle pola sata nakon prolaska vazdušne opasnosti. Ljudi su bili po skloništima, posle 22 časa nije moglo da se izađe na ulicu. Mogao sam još da ostanem, ali nisam mogao da ne uslišim molbe oca i dece jer su tražili od mene svaki dan da se vratim u Srbiju. Odlazak u Saudijsku Arabiju bilo je prelepo iskustvo. Da sam možda bio fleksibilniji i stavio u tim igrača koga su tražili, mogao sam da ostanem još dve godine jer su mi nudili novi ugovor. Nisam hteo da mi neko diktira šta da radim, da mi izdaje naređenja iako je moj posao da sastavljam tim. Kod mene nema toga, ko ne zaslužuje nije u timu.

Za Subotičane je dobro došlo što se Lalatović ponovo vratio u srpski fudbal, iskoristili su povoljan trenutak i doveli ga na mesto šefa struke.

- Mnogi bi voleli da imaju ponude kao ja i da su radili kao ja, a tako je jer vredim. U Spartaku je izvanredno biti trener. Predsednik Nikola Simović je sjajan. Imam fenomenalan odnos sa njim, kao i sa svim ljudima u klubu. Rado su me prihvatili navijači i igrači, kao da sam tu već desetak godina. Osećam se prelepo. Klub je familijaran. Za sada sam jako zadovoljan i srećan i ne bih imao ništa protiv da ostanem godinu dana u Subotici.

Sa Spartakom Nenad želi da se domogne plej-ofa.

- Došao sam kad je ekipa bila u teškoj situaciji. Zatim smo na šest utakmica osvojili 10 od 18 mogućih bodova. Apetiti su, logično, porasli i želja je mesto među prvih osam. Ako uđemo u doigravanje sa najboljima onda možemo i da se nadamo nečemu više. Imamo zaista najteži raspored do kraja preliminarne, verujem da ćemo ipak, da ostvarimo cilj – poručio je Lalatović.

ZBOG ISKRENOSTI NISAM MOGAO U MENADžERE

Po završetku igračke karijere Nenad Lalatović se  oprobao se u menadžerskim vodama.

- Radio sam u agenciji sa Faljijem Ramadanijem, ali veoma kratko. Doveo sam Dejana Milovanovića i Dušana Bastu da potpišu i sve je počelo kako treba. Trebalo je da idem na predstavljanje Stefana Jovetića u Fjorentinu, a Basta i Milovanović nisu imali klub.  Falji mi je rekao da oni moraju da čekaju priliku. Mojim drugarima sam želeo da odmah nađem angažman. Tad sam uvideo da menadžer neki put mora da bude neiskren i shvatio da taj posao nije za mene.