Тина Крјишник: До Париза под полицијском пратњом

Уморне, али срећне. Такве су биле кошаркашице Србије по повратку из Белема, са тог дугачког путавања на чијем крају је био Париз. Олимпијске игре!

Посебно уморна била је Тина Крајишник. Путовање капитена Србије  било је посебно дугачко. И то у најбуквалнијем могућем смислу. Пред долазак у Београд, са Јекатеринбургом је играла у Курску, одакле је преко Москве летела за Србију... Даље Лисабон, па Белем. А онда сличним путем натраг.

Између свега тога, као капитен предводила је Србију до овог огромном успеха.

- Пресрећне смо и поносне на то што смо се квалификовале на Олимпијске игре – почела је причу Тина.

Осмехом је брисала умор са лица док је сумирала утиске из далеког Белема.

- Настављен је низ. Трећи пут заредом на Олимпијским играма није мала ствар и наћи се међу најбољим екипама на свету ствар је престижа. Још једном смо потврдиле да је српска кошарка на правом путу.

Све то није било нимало лако, каже...

- Могли сте то и да видите кроз све утакмице. Много изазова је било и на самом путу. Али смо успеле да својом борбом обезбедимо пласман на Олимпијске игре. Сада жељно ишчекујемо лето и Париз.

А током лета имаће о чему да причају сећајући се Белема.

- Заиста је било изазовно. Доста је и анегдота са овог путовања, можда нам је то мало помогло да тимски дух још више оснажимо. Сам пут је био напоран и одлазак тамо. Па климатска промена... Шок! Град је огроман, али смо ми биле смештене мало даље од центра, није баш било ни безбедно, па смо имале нон-стоп полицијску пратњу и нисмо могле да излазимо без полицијске пратње.

Уздах је пресекао речи, када је признала...

- Све је било прилично тешко за нас. Биле смо затворене у собама, само на тренинг смо одлазиле...

Све у свему...

- Једно велико искуство.

Искуство ко је ће свима њима доста значити. Најважније је оно што се дешавало на терену. Где је Србија нешто лошије почела против Немачке, вратила се, окренула, али у тренуцима када је требало да преломе нашим девојкама је понестало снаге. Бразил је зато постао „бити или не бити“ и ту је и ова нова генерација наших кошаркашица показала да има победнички ген. Издржале су све ситне неправде, батине, притисак, победиле и отвориле пасоше на место где је потребно „ударити“ олимпијску визу.

- Утакмице су прошле како су прошле. Могле смо, наравно, да играмо и много боље. И верујем да има простора за напредак. Потрудићемо се да искористимо време које је пред нама.

На оверу визе су морале да сачекају меч Немачке и Бразила. Јер – добра игра већим делом меча против Аустралије није била довољна за победу. Са трибина дворане у Белему гледале су последњи меч турнира и надале се да Бразил неће победити седам разлике. Стрепеле су до краја.

- Било је до последњег минута неизвесно и тешко за нас да пратимо – признала је прва међу једнакима у чети Марине Маљковић.

Посебно им се није допала једна чињеница...

- Не волимо да зависимо од других – нагласила је Тина.

Јер...

- Било би много боље да смо то решиле сопственим трудом и на терену. Али, ето, није тако било.

Вратила је, за тренутак, филм на тај меч...

- Толико је било публике у дворани, атмосфера је била невероватна. Чак је и нама било занимљиво да гледамо са трибина све то, па и како су се бориле обе екипе до последњих тренутака.

Најбитније од свега...

- На крају смо славиле – поручила је Тина.

И имале су шта и да прославе. Па и да се одмах окрену размишљању о ономе шта их чека. Речима Марине Маљковић: „Крв, сузе и зној“.

Оне немају ништа против тога. Свесне да само кроз напорне припреме, могу да дођу до своје праве игре и свог правог лица.