Tina Krjišnik: Do Pariza pod policijskom pratnjom

Umorne, ali srećne. Takve su bile košarkašice Srbije po povratku iz Belema, sa tog dugačkog putavanja na čijem kraju je bio Pariz. Olimpijske igre!

Posebno umorna bila je Tina Krajišnik. Putovanje kapitena Srbije  bilo je posebno dugačko. I to u najbukvalnijem mogućem smislu. Pred dolazak u Beograd, sa Jekaterinburgom je igrala u Kursku, odakle je preko Moskve letela za Srbiju... Dalje Lisabon, pa Belem. A onda sličnim putem natrag.

Između svega toga, kao kapiten predvodila je Srbiju do ovog ogromnom uspeha.

- Presrećne smo i ponosne na to što smo se kvalifikovale na Olimpijske igre – počela je priču Tina.

Osmehom je brisala umor sa lica dok je sumirala utiske iz dalekog Belema.

- Nastavljen je niz. Treći put zaredom na Olimpijskim igrama nije mala stvar i naći se među najboljim ekipama na svetu stvar je prestiža. Još jednom smo potvrdile da je srpska košarka na pravom putu.

Sve to nije bilo nimalo lako, kaže...

- Mogli ste to i da vidite kroz sve utakmice. Mnogo izazova je bilo i na samom putu. Ali smo uspele da svojom borbom obezbedimo plasman na Olimpijske igre. Sada željno iščekujemo leto i Pariz.

A tokom leta imaće o čemu da pričaju sećajući se Belema.

- Zaista je bilo izazovno. Dosta je i anegdota sa ovog putovanja, možda nam je to malo pomoglo da timski duh još više osnažimo. Sam put je bio naporan i odlazak tamo. Pa klimatska promena... Šok! Grad je ogroman, ali smo mi bile smeštene malo dalje od centra, nije baš bilo ni bezbedno, pa smo imale non-stop policijsku pratnju i nismo mogle da izlazimo bez policijske pratnje.

Uzdah je presekao reči, kada je priznala...

- Sve je bilo prilično teško za nas. Bile smo zatvorene u sobama, samo na trening smo odlazile...

Sve u svemu...

- Jedno veliko iskustvo.

Iskustvo ko je će svima njima dosta značiti. Najvažnije je ono što se dešavalo na terenu. Gde je Srbija nešto lošije počela protiv Nemačke, vratila se, okrenula, ali u trenucima kada je trebalo da prelome našim devojkama je ponestalo snage. Brazil je zato postao „biti ili ne biti“ i tu je i ova nova generacija naših košarkašica pokazala da ima pobednički gen. Izdržale su sve sitne nepravde, batine, pritisak, pobedile i otvorile pasoše na mesto gde je potrebno „udariti“ olimpijsku vizu.

- Utakmice su prošle kako su prošle. Mogle smo, naravno, da igramo i mnogo bolje. I verujem da ima prostora za napredak. Potrudićemo se da iskoristimo vreme koje je pred nama.

Na overu vize su morale da sačekaju meč Nemačke i Brazila. Jer – dobra igra većim delom meča protiv Australije nije bila dovoljna za pobedu. Sa tribina dvorane u Belemu gledale su poslednji meč turnira i nadale se da Brazil neće pobediti sedam razlike. Strepele su do kraja.

- Bilo je do poslednjeg minuta neizvesno i teško za nas da pratimo – priznala je prva među jednakima u četi Marine Maljković.

Posebno im se nije dopala jedna činjenica...

- Ne volimo da zavisimo od drugih – naglasila je Tina.

Jer...

- Bilo bi mnogo bolje da smo to rešile sopstvenim trudom i na terenu. Ali, eto, nije tako bilo.

Vratila je, za trenutak, film na taj meč...

- Toliko je bilo publike u dvorani, atmosfera je bila neverovatna. Čak je i nama bilo zanimljivo da gledamo sa tribina sve to, pa i kako su se borile obe ekipe do poslednjih trenutaka.

Najbitnije od svega...

- Na kraju smo slavile – poručila je Tina.

I imale su šta i da proslave. Pa i da se odmah okrenu razmišljanju o onome šta ih čeka. Rečima Marine Maljković: „Krv, suze i znoj“.

One nemaju ništa protiv toga. Svesne da samo kroz naporne pripreme, mogu da dođu do svoje prave igre i svog pravog lica.