Каријера Владимира Ђиласа (40) траје више од 20 година. За то време, момак одрастао у новобеоградском Блоку 61, пропутовао је Србију и иностранство.
Друмови су га водили кроз пет земаља и 20 клубова, проживео је све што фудбал може да пружи, од борбе за титулу до стрепње за опстанак и, на крају, испадања у нижи ранг. Без обзира на године, њух за гол и даље постоји, а Ђилас тренутно игра у петолигашу Срему из Сремских Михаљеваца и десет пута био је прецизан.
Почетак је био у Бежанији, у време кад је полако почела да се подиже на лествици фудбала у Србији.
- Имао сам 17 година кад сам пребачен у сениорски тим, саиграч ми је, између осталих, био Антонио Рукавина. Клуб је тада играо на стадиону Радничког (НБ), а омладинци на терену Срема из Јакова. Није било лако бити у Бежанији, газда је био страх и трепет за све. Клуб је у том моменту испао у Српску лигу, па је неколицина пребачена у нови ранг, па из сопственог искуства говорим да сваки млади играч мора да прође играње у трећелигашкој конкуренцији. Није довољно само играти утакмице у елити, треба доћи, на пример, у Лештане, Сурчин, Добановце... Мора да се осете другачији терени и атмосфере. Кад мислиш да си у пуној снази, искуснији играчи од 30 или 35 година из тог ранга направе нефудбалски и ружан потез који је, у крајњој линији, дозвољен. То је велика школа и мени је у каријери било непроцењиво што сам прошао кроз то - рекао је Ђилас.
Прво инострано искуство била је у Северној Македонији, у дресу Брегалнице из Штипа добио је прву озбиљнију минутажу и имао запажен голгетерски учинак.
- Млад сам отишао, у нападу Бежаније био је Дејан БоскеДамјановић, па није било реално да останем. Брегалница се испоставила као сјајан потез, био сам у одличним односима са Кирилом Дојчиновским, бившим играчем Црвене звезде и тада ме препоручио Драгану Џајићу, што је за мене било нестварно. Постигао сам осам голова за сезону, био близу преласка у ЦСКА из Софије, на крају, завршио сам у Локомотиви.
У КАЗАХСТАНУ СЕ ИГРА И НА +45
Подручје некадашњег Совјетског Савеза познато је по температурним разликама и аномалијама. Изузетак није ни Казахстан.
- Специфична средина, имао сам прилике да играм и на минус 17, а у Шимкенту, смештеном на југу, на граници са Узбекистаном су несносне врућине и играли смо на плус 45. Казахстан је огромна земља, а није много насељена, свега 15 милиона становника - јасан је Ђилас.
СИНУ КЛАВИР ПРЕ ЛОПТЕ
Пре три месеца, Владимир Ђилас постао је отац, али наследник, барем према очевим речима, неће јурити за лоптом.
- Кад напуни пет година, купићу му клавир или хармонику, да то вежба, пошто се супруга бави музиком. Нека заборави фудбал, то је баш велика обавеза. Живисе 15 година на другачији начин, то је све лутрија, колико је добро, може бити и лоше - каже Ђилас.
После пет година играња у инoстранству, 2009. вратио се у Србију где је обукао дрес Јагодине и доживео пуну играчку афирмацију.
- Вратио сам се са 26 година, а био сам мање-више анонимус. У том тренутку, клуб је био у Супер лиги, али у борби за опстанак. Саиграч ми је био Милан Перић, дошао је на позајмицу из Партизана где није добијао прилику код тренера Славише Јокановића. Ту су још били Ирфан Вусљанин, Бојан Бељић, Данијел Михајловић... Сећам се победе против Партизана на гостовању и то после преокрета, то нам је дефинитивно осигурало опстанак. Следеће сезоне, имали смо још бољи тим. Данило Пустињаковић био је на голу, Драгиша Жунић, штопер, Перица Огњеновић и Милан Бојовић у нападу, била је то одлична сезона.
После одласка из Јагодине, Ђилас је често мењао средине и за пет година - шест клубова.
- Није ме држало место, после пола године или 12 месеци помислим „мењај!“. Не знам зашто сам то радио, али са ове тачке гледишта мислим да сам грешио, требало је дуже да се задржавам. Био сам у Радничком из Ниша и имао сам проблем са вишком килограма. Довео сам се, ипак, у ред, постизао важне голове. Следеће сезоне, за тренера је именован Милан Раставац, желео је да останем, а одлучио сам да одем у Ерготелис, да сам остао на Чаиру, ко зна шта би било.
Пре Грчке, била је епизода у Казахстану, у Актобеу и Ордабасију.
- Одлично искуство са оба клуба. Казахстанци су тачни по питању испуњавања обавеза, нисам још срео играча који се сусрео са проблемима око исплате или нечега другог. Њихови клубови имају добре буџете и у смислу организације, угледају се на Русе. Док сам играо за Ордабаси, игром случаја, у квалификацијама за Лигу Европе избацили смо управо Јагодину.
Најупечатљивији тренутак дошао је „под старе дане“. Ђилас је имао 33 године кад је са Партизаном освојио дуплу круну у сезони 2016/17.
- О тој сезони може да се напише књига. Имао сам малу минутажу, али бити део такве екипе и свега тога... сјајна ствар. Марко Николић је имао велики папир, са програмом и утакмицама, како победимо, одмах иде штиклирање и онда видите, две победе заредом, три, пет, седам... самопоуздање расте. Звезда је бежала шест бодова, пресудно је било што је изгубила од Вождовца на гостовању, то је било преломно. На крају, као круна свега, трофеј Купа Србије. Најежим се сваки пут кад причам о томе - присетио се Ђилас.
ПЛАТА – СУТРА!
Поред Ерготелиса, Ђилас је у земљи Хелена носио и дрес друголигаша Панахикија.
- Грчка је сјајна земља, али не бих се вратио тамо је клубови не плаћају играче. Тужио сам Ерготелис и Панахаики, добио их на суду, али нисам био исплаћен, због тога што су гасили клубове, па оснивали нове. Сећам се, сваки пут кад би неко од играча питао кад ће бити плата, добијали смо исти одговор - аврио. То значи сутра - рекао је Ђилас.
ПОСТ У БАЊАЛУЦИ
Бивши играч Партизана део каријере провео је у Борцу из Бањалуке.
- Нисам постигао гол, што ми се ретко дешавало. Борац је тада био у финансијским проблемима, на крају, испао у нижи ранг. Клуб је једно време имао помоћ локалне самоуправе, али бзо је одустала. Видим да је ситуација сада боља, Борац има добар буџет, прошле сезоне освојио је титулу - каже Ђилас.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
