Karijera Vladimira Đilasa (40) traje više od 20 godina. Za to vreme, momak odrastao u novobeogradskom Bloku 61, proputovao je Srbiju i inostranstvo.
Drumovi su ga vodili kroz pet zemalja i 20 klubova, proživeo je sve što fudbal može da pruži, od borbe za titulu do strepnje za opstanak i, na kraju, ispadanja u niži rang. Bez obzira na godine, njuh za gol i dalje postoji, a Đilas trenutno igra u petoligašu Sremu iz Sremskih Mihaljevaca i deset puta bio je precizan.
Početak je bio u Bežaniji, u vreme kad je polako počela da se podiže na lestvici fudbala u Srbiji.
- Imao sam 17 godina kad sam prebačen u seniorski tim, saigrač mi je, između ostalih, bio Antonio Rukavina. Klub je tada igrao na stadionu Radničkog (NB), a omladinci na terenu Srema iz Jakova. Nije bilo lako biti u Bežaniji, gazda je bio strah i trepet za sve. Klub je u tom momentu ispao u Srpsku ligu, pa je nekolicina prebačena u novi rang, pa iz sopstvenog iskustva govorim da svaki mladi igrač mora da prođe igranje u trećeligaškoj konkurenciji. Nije dovoljno samo igrati utakmice u eliti, treba doći, na primer, u Leštane, Surčin, Dobanovce... Mora da se osete drugačiji tereni i atmosfere. Kad misliš da si u punoj snazi, iskusniji igrači od 30 ili 35 godina iz tog ranga naprave nefudbalski i ružan potez koji je, u krajnjoj liniji, dozvoljen. To je velika škola i meni je u karijeri bilo neprocenjivo što sam prošao kroz to - rekao je Đilas.
Prvo inostrano iskustvo bila je u Severnoj Makedoniji, u dresu Bregalnice iz Štipa dobio je prvu ozbiljniju minutažu i imao zapažen golgeterski učinak.
- Mlad sam otišao, u napadu Bežanije bio je Dejan BoskeDamjanović, pa nije bilo realno da ostanem. Bregalnica se ispostavila kao sjajan potez, bio sam u odličnim odnosima sa Kirilom Dojčinovskim, bivšim igračem Crvene zvezde i tada me preporučio Draganu Džajiću, što je za mene bilo nestvarno. Postigao sam osam golova za sezonu, bio blizu prelaska u CSKA iz Sofije, na kraju, završio sam u Lokomotivi.
U KAZAHSTANU SE IGRA I NA +45
Područje nekadašnjeg Sovjetskog Saveza poznato je po temperaturnim razlikama i anomalijama. Izuzetak nije ni Kazahstan.
- Specifična sredina, imao sam prilike da igram i na minus 17, a u Šimkentu, smeštenom na jugu, na granici sa Uzbekistanom su nesnosne vrućine i igrali smo na plus 45. Kazahstan je ogromna zemlja, a nije mnogo naseljena, svega 15 miliona stanovnika - jasan je Đilas.
SINU KLAVIR PRE LOPTE
Pre tri meseca, Vladimir Đilas postao je otac, ali naslednik, barem prema očevim rečima, neće juriti za loptom.
- Kad napuni pet godina, kupiću mu klavir ili harmoniku, da to vežba, pošto se supruga bavi muzikom. Neka zaboravi fudbal, to je baš velika obaveza. Živise 15 godina na drugačiji način, to je sve lutrija, koliko je dobro, može biti i loše - kaže Đilas.
Posle pet godina igranja u inostranstvu, 2009. vratio se u Srbiju gde je obukao dres Jagodine i doživeo punu igračku afirmaciju.
- Vratio sam se sa 26 godina, a bio sam manje-više anonimus. U tom trenutku, klub je bio u Super ligi, ali u borbi za opstanak. Saigrač mi je bio Milan Perić, došao je na pozajmicu iz Partizana gde nije dobijao priliku kod trenera Slaviše Jokanovića. Tu su još bili Irfan Vusljanin, Bojan Beljić, Danijel Mihajlović... Sećam se pobede protiv Partizana na gostovanju i to posle preokreta, to nam je definitivno osiguralo opstanak. Sledeće sezone, imali smo još bolji tim. Danilo Pustinjaković bio je na golu, Dragiša Žunić, štoper, Perica Ognjenović i Milan Bojović u napadu, bila je to odlična sezona.
Posle odlaska iz Jagodine, Đilas je često menjao sredine i za pet godina - šest klubova.
- Nije me držalo mesto, posle pola godine ili 12 meseci pomislim „menjaj!“. Ne znam zašto sam to radio, ali sa ove tačke gledišta mislim da sam grešio, trebalo je duže da se zadržavam. Bio sam u Radničkom iz Niša i imao sam problem sa viškom kilograma. Doveo sam se, ipak, u red, postizao važne golove. Sledeće sezone, za trenera je imenovan Milan Rastavac, želeo je da ostanem, a odlučio sam da odem u Ergotelis, da sam ostao na Čairu, ko zna šta bi bilo.
Pre Grčke, bila je epizoda u Kazahstanu, u Aktobeu i Ordabasiju.
- Odlično iskustvo sa oba kluba. Kazahstanci su tačni po pitanju ispunjavanja obaveza, nisam još sreo igrača koji se susreo sa problemima oko isplate ili nečega drugog. Njihovi klubovi imaju dobre budžete i u smislu organizacije, ugledaju se na Ruse. Dok sam igrao za Ordabasi, igrom slučaja, u kvalifikacijama za Ligu Evrope izbacili smo upravo Jagodinu.
Najupečatljiviji trenutak došao je „pod stare dane“. Đilas je imao 33 godine kad je sa Partizanom osvojio duplu krunu u sezoni 2016/17.
- O toj sezoni može da se napiše knjiga. Imao sam malu minutažu, ali biti deo takve ekipe i svega toga... sjajna stvar. Marko Nikolić je imao veliki papir, sa programom i utakmicama, kako pobedimo, odmah ide štikliranje i onda vidite, dve pobede zaredom, tri, pet, sedam... samopouzdanje raste. Zvezda je bežala šest bodova, presudno je bilo što je izgubila od Voždovca na gostovanju, to je bilo prelomno. Na kraju, kao kruna svega, trofej Kupa Srbije. Naježim se svaki put kad pričam o tome - prisetio se Đilas.
PLATA – SUTRA!
Pored Ergotelisa, Đilas je u zemlji Helena nosio i dres drugoligaša Panahikija.
- Grčka je sjajna zemlja, ali ne bih se vratio tamo je klubovi ne plaćaju igrače. Tužio sam Ergotelis i Panahaiki, dobio ih na sudu, ali nisam bio isplaćen, zbog toga što su gasili klubove, pa osnivali nove. Sećam se, svaki put kad bi neko od igrača pitao kad će biti plata, dobijali smo isti odgovor - avrio. To znači sutra - rekao je Đilas.
POST U BANjALUCI
Bivši igrač Partizana deo karijere proveo je u Borcu iz Banjaluke.
- Nisam postigao gol, što mi se retko dešavalo. Borac je tada bio u finansijskim problemima, na kraju, ispao u niži rang. Klub je jedno vreme imao pomoć lokalne samouprave, ali bzo je odustala. Vidim da je situacija sada bolja, Borac ima dobar budžet, prošle sezone osvojio je titulu - kaže Đilas.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
