Сећање: Новинарство је било живот Павла Ерцега

Постоје новинари који су то по својој делатности, по својој дипломи, по свом позиву, али постоје новинари који живе новинарство. Такви су били врло, врло ретки. Био је новинар сваким делом свог бића, сваке секунде свог живота. Читаоци су увек имали своје омиљене писце, њима су бескрајнo веровали, због њих куповали одређене новине. Павле Ерцег је био све то. Живео је новинарство, био новинар сваким делом свог тела, читаоци су му веровали. Једноставно, имао је новинарски дамар.

Судбина је хтела, да наш Паја оде међу анђеле истог дана (20. фебруара) када је пре 84 године и дошао на овај свет. Онај што узима без руку нема баш милости. Када сам чуо за ту вест сузе су саме кренуле и није ме нимало стид због тога. Редовно плачем када оду драги и добри људи. Сетих се јесени 1987. године и мојих новинарских почетака када сам био хонорарни дописник „Спорта” из Сарајева и првог телефонског разговора са драгим Пајом.

„Милораде, бре лепо пишеш и зато имам за тебе задатак да видим да ли ћеш бити новинар или од тебе неће бити ништа. Све рукометне утакмице играју се у суботу увече. Немам чим да затворим две стране за прво издање. Жељо је био шампион, са Гумерсбахом играо финале ЕХФ купа, а сада је испао из лиге. Нађи Аднана Диздара, Мишу Башића, Мемнуна Иџаковића и Чеду Кезуновића. Имам њихове слике и разговарај са њима зашто је сарајевски рукомет у кризи. То ће бити тема дана у суботу. Знам да ти то можеш”, рече ми Павле, а ја после разговора почех да дрхтим ко пихтија.   

Обавих тај задатак и Пајиној супрузи Нади која је у то време била стенографкиња у „Спорту” издиктирах што сам написао и не слутећи да ће све бити објављено од речи до речи. Не знам да ли сам ту ноћ од силног узбуђења ока склопио. Ујутро сам већ око пола седам купио не један, него два „Спорта” и обрадовао се „до неба”. На две стране мој текст са пет слика о кризи сарајевског рукомета.

Око два сата ме назва и Паја и рече:

„Браво Милораде. Биће од тебе новинар. Одлично си написао”.

Тада дефинитивно и одлучих да баталим право, дам отказ у Општинском суду и посветим новинарству у којем ћу, надам се за који месец, дочекати и пензију. Павле је био тај који ми је дао ветар у леђа да дефинитивно постанем спортски новинар. Мени као новинарском „жутокљунцу” две стране у „Спорту” су биле вредније од Пулицерове награде. Те стране је мој отац чувао цели живот. Бољег стимуланса да се посветим новинарству није било.

Довиђења, драги Павле, почивај у миру. Хвала ти што си веровао у мене и што си ме инфицирао новинарством.