Sećanje: Novinarstvo je bilo život Pavla Ercega

Postoje novinari koji su to po svojoj delatnosti, po svojoj diplomi, po svom pozivu, ali postoje novinari koji žive novinarstvo. Takvi su bili vrlo, vrlo retki. Bio je novinar svakim delom svog bića, svake sekunde svog života. Čitaoci su uvek imali svoje omiljene pisce, njima su beskrajno verovali, zbog njih kupovali određene novine. Pavle Erceg je bio sve to. Živeo je novinarstvo, bio novinar svakim delom svog tela, čitaoci su mu verovali. Jednostavno, imao je novinarski damar.

Sudbina je htela, da naš Paja ode među anđele istog dana (20. februara) kada je pre 84 godine i došao na ovaj svet. Onaj što uzima bez ruku nema baš milosti. Kada sam čuo za tu vest suze su same krenule i nije me nimalo stid zbog toga. Redovno plačem kada odu dragi i dobri ljudi. Setih se jeseni 1987. godine i mojih novinarskih početaka kada sam bio honorarni dopisnik „Sporta” iz Sarajeva i prvog telefonskog razgovora sa dragim Pajom.

„Milorade, bre lepo pišeš i zato imam za tebe zadatak da vidim da li ćeš biti novinar ili od tebe neće biti ništa. Sve rukometne utakmice igraju se u subotu uveče. Nemam čim da zatvorim dve strane za prvo izdanje. Željo je bio šampion, sa Gumersbahom igrao finale EHF kupa, a sada je ispao iz lige. Nađi Adnana Dizdara, Mišu Bašića, Memnuna Idžakovića i Čedu Kezunovića. Imam njihove slike i razgovaraj sa njima zašto je sarajevski rukomet u krizi. To će biti tema dana u subotu. Znam da ti to možeš”, reče mi Pavle, a ja posle razgovora počeh da drhtim ko pihtija.   

Obavih taj zadatak i Pajinoj supruzi Nadi koja je u to vreme bila stenografkinja u „Sportu” izdiktirah što sam napisao i ne sluteći da će sve biti objavljeno od reči do reči. Ne znam da li sam tu noć od silnog uzbuđenja oka sklopio. Ujutro sam već oko pola sedam kupio ne jedan, nego dva „Sporta” i obradovao se „do neba”. Na dve strane moj tekst sa pet slika o krizi sarajevskog rukometa.

Oko dva sata me nazva i Paja i reče:

„Bravo Milorade. Biće od tebe novinar. Odlično si napisao”.

Tada definitivno i odlučih da batalim pravo, dam otkaz u Opštinskom sudu i posvetim novinarstvu u kojem ću, nadam se za koji mesec, dočekati i penziju. Pavle je bio taj koji mi je dao vetar u leđa da definitivno postanem sportski novinar. Meni kao novinarskom „žutokljuncu” dve strane u „Sportu” su bile vrednije od Pulicerove nagrade. Te strane je moj otac čuvao celi život. Boljeg stimulansa da se posvetim novinarstvu nije bilo.

Doviđenja, dragi Pavle, počivaj u miru. Hvala ti što si verovao u mene i što si me inficirao novinarstvom.