Прошле недеље епитет играча кола понео је чувар мреже Радничког 1923 из Крагујевца Стојан Лековић, а на том месту након 22. кола Супер лиге наследио га је вршњак Александар Вулић. Голман Спартака био је јунак Голубова у покрајинском дербију против Војводине (0:0).
Млади голман клуба са севера Бачке је мање познат широј јавности, али они који иоле воле да прате рад младих и талентованих играча, посебно голмана, знају да његов учинак на Карађорђу није случајан, већ да је само наставак лепо започетог још из омладинског стажа кад је у дресу Инђије био несавладив током читаве јесени.
- После две лепе године у ОФК Београду, полусезоне у Графичару јесен у Инђији је најбољи део самих почетака моје каријере. Након преласка из Црвене звезде у редове зелено–белих где сам бранио у Омладинској лиги стандардно, све је добро почело. Те јесени на 17 утакмица нисам примио гол. Јесте да је то била Друга лига, али ми је значило што сам у континуитету бранио. Имао сам четворогодишњи уговор, али сам после шест месеци у Македонију и потписао за Беласицу, где почиње мој сениорски стаж. На 15 утакмица био сам стандардан, али сам се након шест месеци вратио у Србију. У том периоду влада је коронавирус, што ме је три месеца одвојило од терена и одузело могућност ангажмана – прича Вулић.
Нови почетак кренуо је из ОФК Жаркова. Београдски клуб био је степеник ка скоку у Супер лигу.
- Важно ми је било да нађем екипу где ћу само да тренирам. Комплетан плеј-оф сам бранио, показао се у добром светлу и на мечу против Јавора челници клуба из Ивањице су ме запазили. Они су се борили за повратак у елиту, а ми смо играли за своју душу. Утакмицу смо привели крају са чак девет играча, јер су двојица зарадила црвене картоне у 20. минуту. Победили смо 2:1. Ивањичани су ме после тога ангажовали. Бранио сам први део првенства, а онда сам на зимским припремама задобио тежу повреду главе. Десет дана сам провео у болници на интензивној нези. Требало ми је доста времена да се опоравим и вратим у тренажни процес. Јавор је морао да доведе другог голман јер нису могли да се ослоне на мене у том тренутку. Стигао је Страхиња Манојловић са којим сам имао сјајну сарадњу. Тренирао сам и стрпљиво чекао, а кад је стигао позив Николе Симовића дошао сам у Спартак.
Суботичани су већ имали сјајног чувара мреже, али у жељи да осигурају замену пред голом посегли су 203 центиметара високим голманом. Свестан да ће бити резерва, од доласка у редове суботичког суперлигаша прихватио се озбиљног рада и чекао прилику да стане међу стативе.
- Кад сам дошао у Спартак ту је већ био Филип Манојловић. Моје је било да радим и чекам прилику. Филип се повредио на утакмици против Вождовца у 75. минуту. Стао сам на гол. Био је доста тежак распоред у том моменту, али смо направили добре резултате. Искористио сам шансу. Уз напоран рад са тренером Мустафом Пешталићем и стручним штабом сам доста напредовао. Изузетно тешко ми је било првих шест месеци и то је било привикавање. Сада је то скроз другачије. Сви тренинзи су ми лакши него на почетку.
Вулић иза себе има добра издања од како је пред голом Голубова. Пре изванредне партије и бравура против Војводине, бриљирао је и у Бачкој Тополи кад је Спартак славио против ТСЦ-а (2:0).
- Кад смо почели сезону главни циљ је био да будемо у плеј-офу, тако је и сада. Мало лошије смо започели пролећни део првенства, освојили два бода из три кола. Испустили смо победу у Крушевцу због индивидуалних грешака, као и против Лучана где смо имали шансе. Пала нам је онда концентрација у другом полувремену и примили смо гол.
Следеће искушење Вулића и другове са севера Бачке очекује у недељу у дуелу са Вождовцем у Београду.
- Познат нам је терен, очекујем отворену утакмицу. Морамо бити максимално фокусирани да бисмо остварили позитиван резултат. Сигурно да то можемо, а од доласка шефа Ненада Лалатовића свима нам је порасло самопоуздање. Подигао на је самопоуздање. Имамо квалитет за плеј-оф - јасан је Александар Вулић.
ОТАЦ И БРАТ БИЛИ КОШАРКАШИ
Александар Вулић потиче из спортске породице. Његов отац кратко се бавио кошарком као и старији брат, али га је повреда спречила да настави игру под обручима. Према речима голмана Спартака најважније му је да има њихову подршку у ономе што ради.
- Са 15 година отишао од куће. Отац ми је највећи критичар. Чак и када добро браним на утакмици он ме зове да каже шта је било лоше, али то чини за моје добро и држи ме на земљи. Мајчинска љубав је ту да ме диже у небеса. Дошла је прошле недеље И била на утакмици у Новом Саду. И није можда случајност што сам тако добро бранио.
НЕСУЂЕНИ ДЕСНИ БЕК
Као сва деца и Вулић се опробао у више спортова, али је љубав према бубамари преовладала.
- Тренирао са карате, ватерполо, бавио сам се фолклором који ми је доста помогао у фудбалу, у кординацији, моторици ногу... Играо сам и на позицији десног бека, али сам у Борцу стао пред гол и ту сам и сада. Кошарку нисам никад тренирао, али аматерски са пријатељима волим да одиграм партију баскета. Због висине ме на улици доста често питају да ли сам кошаркаш.
ТРЕНИРАО ГА ТОНЧИ ГАБРИЋ
Док је бранио боје Инђије скренуо је пажњу многих тренера, а један од њих био је и Тончи Габрић, некадашњи голман Хајдука из Сплита који је утицао на развој Субашића, Грбића и Ливаковића.
- Пријало је интересовање таквих стручњака попут Габрића и Слободана Јањуша из Жељезничара, али дата ситуација је одредила неки други пут. Сада сам у Спартаку И све моје мисли су концентрисане на Суботицу. Жеља ми је да се усавршавам и помогнем клубу да оствари циљеве – рекао је Вулић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
