Prošle nedelje epitet igrača kola poneo je čuvar mreže Radničkog 1923 iz Kragujevca Stojan Leković, a na tom mestu nakon 22. kola Super lige nasledio ga je vršnjak Aleksandar Vulić. Golman Spartaka bio je junak Golubova u pokrajinskom derbiju protiv Vojvodine (0:0).
Mladi golman kluba sa severa Bačke je manje poznat široj javnosti, ali oni koji iole vole da prate rad mladih i talentovanih igrača, posebno golmana, znaju da njegov učinak na Karađorđu nije slučajan, već da je samo nastavak lepo započetog još iz omladinskog staža kad je u dresu Inđije bio nesavladiv tokom čitave jeseni.
- Posle dve lepe godine u OFK Beogradu, polusezone u Grafičaru jesen u Inđiji je najbolji deo samih početaka moje karijere. Nakon prelaska iz Crvene zvezde u redove zeleno–belih gde sam branio u Omladinskoj ligi standardno, sve je dobro počelo. Te jeseni na 17 utakmica nisam primio gol. Jeste da je to bila Druga liga, ali mi je značilo što sam u kontinuitetu branio. Imao sam četvorogodišnji ugovor, ali sam posle šest meseci u Makedoniju i potpisao za Belasicu, gde počinje moj seniorski staž. Na 15 utakmica bio sam standardan, ali sam se nakon šest meseci vratio u Srbiju. U tom periodu vlada je koronavirus, što me je tri meseca odvojilo od terena i oduzelo mogućnost angažmana – priča Vulić.
Novi početak krenuo je iz OFK Žarkova. Beogradski klub bio je stepenik ka skoku u Super ligu.
- Važno mi je bilo da nađem ekipu gde ću samo da treniram. Kompletan plej-of sam branio, pokazao se u dobrom svetlu i na meču protiv Javora čelnici kluba iz Ivanjice su me zapazili. Oni su se borili za povratak u elitu, a mi smo igrali za svoju dušu. Utakmicu smo priveli kraju sa čak devet igrača, jer su dvojica zaradila crvene kartone u 20. minutu. Pobedili smo 2:1. Ivanjičani su me posle toga angažovali. Branio sam prvi deo prvenstva, a onda sam na zimskim pripremama zadobio težu povredu glave. Deset dana sam proveo u bolnici na intenzivnoj nezi. Trebalo mi je dosta vremena da se oporavim i vratim u trenažni proces. Javor je morao da dovede drugog golman jer nisu mogli da se oslone na mene u tom trenutku. Stigao je Strahinja Manojlović sa kojim sam imao sjajnu saradnju. Trenirao sam i strpljivo čekao, a kad je stigao poziv Nikole Simovića došao sam u Spartak.
Subotičani su već imali sjajnog čuvara mreže, ali u želji da osiguraju zamenu pred golom posegli su 203 centimetara visokim golmanom. Svestan da će biti rezerva, od dolaska u redove subotičkog superligaša prihvatio se ozbiljnog rada i čekao priliku da stane među stative.
- Kad sam došao u Spartak tu je već bio Filip Manojlović. Moje je bilo da radim i čekam priliku. Filip se povredio na utakmici protiv Voždovca u 75. minutu. Stao sam na gol. Bio je dosta težak raspored u tom momentu, ali smo napravili dobre rezultate. Iskoristio sam šansu. Uz naporan rad sa trenerom Mustafom Peštalićem i stručnim štabom sam dosta napredovao. Izuzetno teško mi je bilo prvih šest meseci i to je bilo privikavanje. Sada je to skroz drugačije. Svi treninzi su mi lakši nego na početku.
Vulić iza sebe ima dobra izdanja od kako je pred golom Golubova. Pre izvanredne partije i bravura protiv Vojvodine, briljirao je i u Bačkoj Topoli kad je Spartak slavio protiv TSC-a (2:0).
- Kad smo počeli sezonu glavni cilj je bio da budemo u plej-ofu, tako je i sada. Malo lošije smo započeli prolećni deo prvenstva, osvojili dva boda iz tri kola. Ispustili smo pobedu u Kruševcu zbog individualnih grešaka, kao i protiv Lučana gde smo imali šanse. Pala nam je onda koncentracija u drugom poluvremenu i primili smo gol.
Sledeće iskušenje Vulića i drugove sa severa Bačke očekuje u nedelju u duelu sa Voždovcem u Beogradu.
- Poznat nam je teren, očekujem otvorenu utakmicu. Moramo biti maksimalno fokusirani da bismo ostvarili pozitivan rezultat. Sigurno da to možemo, a od dolaska šefa Nenada Lalatovića svima nam je poraslo samopouzdanje. Podigao na je samopouzdanje. Imamo kvalitet za plej-of - jasan je Aleksandar Vulić.
OTAC I BRAT BILI KOŠARKAŠI
Aleksandar Vulić potiče iz sportske porodice. Njegov otac kratko se bavio košarkom kao i stariji brat, ali ga je povreda sprečila da nastavi igru pod obručima. Prema rečima golmana Spartaka najvažnije mu je da ima njihovu podršku u onome što radi.
- Sa 15 godina otišao od kuće. Otac mi je najveći kritičar. Čak i kada dobro branim na utakmici on me zove da kaže šta je bilo loše, ali to čini za moje dobro i drži me na zemlji. Majčinska ljubav je tu da me diže u nebesa. Došla je prošle nedelje I bila na utakmici u Novom Sadu. I nije možda slučajnost što sam tako dobro branio.
NESUĐENI DESNI BEK
Kao sva deca i Vulić se oprobao u više sportova, ali je ljubav prema bubamari preovladala.
- Trenirao sa karate, vaterpolo, bavio sam se folklorom koji mi je dosta pomogao u fudbalu, u kordinaciji, motorici nogu... Igrao sam i na poziciji desnog beka, ali sam u Borcu stao pred gol i tu sam i sada. Košarku nisam nikad trenirao, ali amaterski sa prijateljima volim da odigram partiju basketa. Zbog visine me na ulici dosta često pitaju da li sam košarkaš.
TRENIRAO GA TONČI GABRIĆ
Dok je branio boje Inđije skrenuo je pažnju mnogih trenera, a jedan od njih bio je i Tonči Gabrić, nekadašnji golman Hajduka iz Splita koji je uticao na razvoj Subašića, Grbića i Livakovića.
- Prijalo je interesovanje takvih stručnjaka poput Gabrića i Slobodana Janjuša iz Željezničara, ali data situacija je odredila neki drugi put. Sada sam u Spartaku I sve moje misli su koncentrisane na Suboticu. Želja mi je da se usavršavam i pomognem klubu da ostvari ciljeve – rekao je Vulić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
