ГОСТ ЖУРНАЛА – Конатар: Живимо снове

Раднички 1923 – вековни симбол Крагујевца, дугогодишњи сан Шумадинаца - пласман у Европу!

Игор Конатар, генерални директор суперлигаша с „Чика Даче”, сходно доказаном бизнис моделу да „рад од јутра до сутра доноси резултате” верује у писање историје:

- Први циљ – опстанак, други – плеј-оф, трећи, укаже ли се шанса, борба за међународну сцену. Близу смо – другог, још седам кола у регуларном делу, па исто толико у доигравању. Не зависи све од нас, 42 бода су у оптицају, сваки нам је битан. Жеља за Европом постоји, еуфорија у граду, такође: поново се хрли на стадион – уз осмех, као гост Журнала на 12. спрату Политикине палате, збори аутор шумадијског чуда и челник петопласираног хита елите.

Значајан показатељ успеха – Крагујевац пуним плућима дише за Раднички, логично – после септембарско - децембарског узлета и, најсвежије, пет везаних тријумфа?

- Пре него што сам постао директор, годину и по био сам члан Скупштине. Поставили смо одређене циљеве – реалне и снове. Данас, живимо снове. Један је био да вратимо публику на „Чика Дачу”, по томе смо, кроз историју, били препознатљиви. Прва прилика за пун стадион – четвртфинале Купа Србије с Новим Пазаром.

Претпостављамо, имате највише амбиције и у најмасовнијем такмичењу?

- То је „други пут” за Европу. Амбициозан сам и желим да рушим рекорде: Раднички је у купу премијерно међу осам, у првенству, 2012, био је шести. Прошлу сезону завршили смо као осми, тако да... Хоћу и Европу, највећи трансфер, нов стадион!

На добром сте путу?

- Клуб, изузев неких текућих ствари, не дугује ником ништа. Плате? Буквално у дан! Нису велике, али успевамо да објаснимо фудбалерима да је Крагујевац четврти град у Србији, Раднички симбол и да је част играти у црвеном дресу. Ако верујемо једни у друге и у успех – доћи ће и време да се афирмишу, остваре трансфер, финансијски обезбеде. У последње две године постали смо препознатљиви - гајимо нападачки фудбал и немамо проблем да 17-годишњаку укажемо шансу.

Некад, памтимо, није било тако... Шта сте затекли у јулу 2022. кад сте постали генерални директор?

- Годину и по пре тога, као Скупштина, наследили смо клуб у Првој лиги. У коректном стању, с још мањим буџетом. Раднички је с Николом Фржовићем ушао у Супер лигу, Петар Веселиновић, декан и економиста цењен у граду, дошао је да „угаси пожар”. Моје именовање? На инсистирање градоначелника, упознатог колико волим Раднички - поштује ме као привредника, човека. Једва сам прихватио, знао шта то носи. Нисам имао додирних тачака с државним сектором, не знам другачије да радим него као што водим своју фирму. Карактер и амбиције пренео сам на сараднике: да размишљамо позитивно и не предајемо се пре битке. Максимум!

И, скоро од ничег – нешто?

- Да ли сам задовољан? Јесам, видимо и по резултатима, инфраструктурним стварима - нису грандиозне, али први пут сам нашао средства за рефлекторе. Од пре годину и по имамо и клупски, брендиран аутобус! Притом, не кукам и не просим, свестан да је фудбал бизнис. Омладинску школу видим као капацитет – да за јефтине паре правимо и скупе продајемо играче. Кад будемо имали капитала, једна од жеља као власника пројектног бироа, грађевинске и инвеститорске фирме – наш „Телеоптик”. Крагујевчани ће, као и за Грин хил, да ми кажу „Луд си”, али увек измерим 10 пута пре него што нешто обећам.

Функционисање по моделу „наређење, извршење и анализа” дарује успех?

- Основни постулат науке управљања! Даје ли резултате у Радничком? Сто одсто! Мала смо заједница и много ми је лако да је водим, немам колектив од 50 људи.

Него?

- Десетак... Град нас је формирао као предузеће - Раднички 1923 ДОО. Немамо класичног председника, већ председника Скупштине као УО. Генерални директор има исту позицију као у било којој фирми. Ту су и спортски директор, генерални секретар, секретар омладинске школе, секретар првог тима, рачуновођа и људи на одржавању стадиона. Немам проблем први да запнем, то, наређење, више се односи на поделу задатака.

Спортски сектор, на челу са Славком Перовићем, ужива аутономију?

- Славко је главни, „умешао” сам се с неколико захтева, зацртаних у циљевима клуба: нападачки фудбал, ниједна утакмица није завршена док се не оконча 90 минута! Немам проблем неком да честитам победу, али... Волим да се нашалим: ни времена да изгубим пет сати на гостовању да бисмо били поражени! Никог се не плашимо, довољно је спортско поштовање. Перовић је тек почео професионални век и на ултра је добром путу. Зна да саслуша, фанатик за посао, предстоји му блистава каријера. У Радничком, Савезу, неком другом клубу... Иза њега сам стао 100 одсто кад је цео стадион певао: „Славко, одлази!”, у непријатној ситуацији у првој години. Препознао сам „нешто”, подржао план с визијом клуба у четворогодишњем мандату. Па, Дејан Јоксимовић... Још један показатељ да треба дати шансу спортском раднику: успели смо да са анонимусом за српску јавност направимо други највећи резултат у историји. Знамо шта радимо и кога постављамо.

Удубимо се у вашу специјалност - финансије: колико у буџет Радничког процентуално улаже Град Крагујевац?

- Немам проблем да јавност зна: град нам на годишњем нивоу даје 100 милиона динара бруто. Ми смо предузеће које све плаћа с порезом, кад саберемо и одузмемо - то је 800, 850 хиљада евра бруто. За нормално функционисање, као и осталим суперлигашима, потребно нам је, отприлике, 220 милиона динара. Сваки клуб, иначе, добија одређену количину новца, уз годишње варијације, од ФСС, ТВ Арене спорт и генералног спонзора. Сад је то мало мање од 50 милиона динара... Остало, парола „снађи се”.

Е, то нас и највише занима?

- У почетку ми је било тешко: нико од привредника не верује у наш фудбал. Зато,  неопходно је да даш пример – прво је уложила моја фирма. Кад су видели да смо с много мањим буџетом и пулом спонзора изборили плеј-оф... број се увећао. Наравно, изузев резултата важне су још неке ствари, ево на примеру – поменутог аутобуса. Већ се исплатио, имајући у виду колико смо претходних година плаћали превозницима. Планирамо да купимо још један!

Имате и спонзорске пакете?

- Да, пакете и уговоре о донацији: од 50 хиљада до пет милиона динара. Немам проблем неког да питам, свака помоћ је добродошла. „Малих” спонзора имамо много, са улагањима од 300.000 динара – 20, 30 фирми. Првих дана размишљао сам како да им дам нешто, не они мени милостињу. Видех слику старог семафора – урадићемо нову конструкцију, поред – озбиљне паное! Мајнд група, Трнава промет, Призма, Јунгић рисајклинг, СДпро... Немамо ниједног спонзора са улагањем од стотине хиљада евра! Много људи по мало, нама – пуна капа.

Ту се крије зачкољица: воле ли мецене и да се питају?

- Кад сам долазио на функцију, то ми је био једини услов – да нема никаквог мешања. Сараднике – ја бирам!

Јесу ли задовољни и спонзори?

- Како да нису?! Цео град је у еуфорији...

Конкретно, пређе ли буџет два милиона евра?

- Не, али смо на путу, уколико наставимо с трансферима попут Миличићевог Партизану и Чинедуовог Кинезима, да и ту испишемо историју. Иначе, то су нам прве продаје још од Филипа Костића! Некад је финансирање Радничког стопроцентно било од стране града, данас – испод 40 одсто.

За колико сте, кад сте већ транспарентни, ове зиме обогатили клупску касу?

- Цео пакет за Миличића, напомене да ниједан играч у претходном периоду није долазио без менаџера, Радничком ће да донесе 400.000 евра. На рате, солидаришемо се и с туђим проблемима. Чинеду? За 80.000.

Јесу ли, с друге стране, велике плате играча?

- Највећа – пет хиљада евра. „Почетна” – 500. Немамо новца да плаћамо по 10, 15 хиљада...

Да ли је Феђа Дудић скуп у односу на српске стручњаке?

- Сваки озбиљан спортски радник ће да вам каже: за резултате је 70 одсто заслужан тренер. Феђа више него заслужено заради плату! Нешто што не мерим новцем: у Дудићевом карактеру и игри уочавам да се с његовим доласком променила и филозофија ка деци. Јоксимовић је, такође, радио добар посао... Алексић, Глушчевић, Аџић, Букумира, наша четири бисера, надам се да ће у блиској будућности тотално да промене и финансијску слику клуба.

Раднички 1923 за пет година?

- Ништа не гарантујемо, али циљ је да будемо конкурентни! Жеља ми је да Раднички постане самофинансирајући клуб, био би то знак да добро радимо... Хоћу да кажем градоначелнику: не треба нам 100 милиона динара, дајте их у вртић, неки други спорт... Велики сам локалпатриота, са својим бизнисом нисам дошао у Београд, или на Златибор, где су много веће цене некретнина. У свом граду могу да покажем шта могу и колико знам – закључио је Игор Конатар, способан, резултати казују, да „потпише” чудо, не кружи око њега „као киша око Крагујевца”.