Вратио се Милан после шест година и четири операције

Прошло је шест година од како Милана Јовановића (26) није било у репрезентацији Србије. Од Сплита и утакмице против Исланда после које му је као дебитанту на Европском првенству предвиђана озбиљна каријера и где је виђен као носилац игре Орлова у будућности.

Све је некако ишло својим током, уследио је и потпис четворогодишњег уговора са Тулузом. А, онда је утакмица на Бањици, против Партизана, у мају исте године, последња у дресу Војводине пре одласка у печалбу и повреда предњег укрштеног лигамента окренула све наглавачке у животу момка из Крушчића.

Ни слутио није да ће од тог момента четири године покушавати да се врати на терен, проћи кроз четири операције...

- Прошло је, не вратило се – каже Милан на почетку разговора.

- Искрено се надам да нико, никад неће кроз то проћи...

Потом се присетио голготе, повреде за повредом:

- Четрдесетак дана после операције лигамента, пукла ми је чашица колена, оклизнуо сам се. Не чак ни пао, само ми је мало нога проклизала. Потом ми је је један од шрафова пробио тетиву квадрицепса... Све једно за другим...

Како сте издржали изнова и изнова процесе рехабилитације, у чему сте проналазили снагу да се на крају, ипак, вратите рукомету?

- Прошло је четири године и десет месеци док нисам одиграо утакмицу у Шапцу (у марту прошле године) и вратио се у дресу Металопластике, осетио да сам рукометно још жив. Нешто сам покушавао да одиграм у Француској... Покушавао, али на све сам добио и мононуклеозу. Тако да сам тек у Шапцу почео у континуитету да играм прошле зиме. У Тулузу су стварно били стрпљиви, имао сам уговор, трудили су се да ми помогну. Трудио сам се и ја, није ишло, онда сам на препоруку отишао код Немање Шећеровског и мало по мало, вратио сам се. Напорно је било свакако, али прође све.

Како је било после прве утакмице у Шапцу?

- Кад помислим да су прошле године, мука ме ухвати, али у суштини је лепо кад осетим да ме саиграчи и противници подржавају, публика препозна, поштује то што нисам одустао. Где год сам улазио у халу аплаудирали су. За то је вредело све.

Много тога сте прошли рано, од 16. године сте практично на великој сцени, прошли сте и све репрезентативне категорије, у сениорској селекцији били већ са 18 и по.

Осећај за игру нисте изгубили?

- То мислим да и не може да се изгуби, само ми је највећи проблем ми је физичка припрема, увек има неких повредица. У суштини, најважније, на терену сам и на све гледам другачије него раније. Некад сам се више нервирао, али кад прођеш кроз све што сам, онда више ништа није страшно.

Како је у Шапцу, стигао је поново и позив у репрезентацију?

- У суштини, задовољан сам. Не оптерећујем се и кад некад буде лошија партија, важно је да сам на терену, да играм. Тако се много лепше осећам. Сви су ме лепо прихватили, Матић је знао кроз шта сам прошао, имао је стрпљења и дан данас има, да ме не преоптерети. Уз то играмо добро.

Са Ројевићем сте већ радили, неће вам бити тешко да се прилагодите сад у репрезентацији?

- Драго ми је да сам ту. На неки начин сам и хтео себи да докажем да, после свега, могу да се вратим на тај неки ниво. Наравно да то није још онај на ком желим да будем, али тежим ка томе. Увек сам волео та репрезентативна окупљања. Сад почиње нови циклус, надам се да ћемо одрадити све по плану – каже Јовановић.