Vratio se Milan posle šest godina i četiri operacije

Prošlo je šest godina od kako Milana Jovanovića (26) nije bilo u reprezentaciji Srbije. Od Splita i utakmice protiv Islanda posle koje mu je kao debitantu na Evropskom prvenstvu predviđana ozbiljna karijera i gde je viđen kao nosilac igre Orlova u budućnosti.

Sve je nekako išlo svojim tokom, usledio je i potpis četvorogodišnjeg ugovora sa Tuluzom. A, onda je utakmica na Banjici, protiv Partizana, u maju iste godine, poslednja u dresu Vojvodine pre odlaska u pečalbu i povreda prednjeg ukrštenog ligamenta okrenula sve naglavačke u životu momka iz Kruščića.

Ni slutio nije da će od tog momenta četiri godine pokušavati da se vrati na teren, proći kroz četiri operacije...

- Prošlo je, ne vratilo se – kaže Milan na početku razgovora.

- Iskreno se nadam da niko, nikad neće kroz to proći...

Potom se prisetio golgote, povrede za povredom:

- Četrdesetak dana posle operacije ligamenta, pukla mi je čašica kolena, okliznuo sam se. Ne čak ni pao, samo mi je malo noga proklizala. Potom mi je je jedan od šrafova probio tetivu kvadricepsa... Sve jedno za drugim...

Kako ste izdržali iznova i iznova procese rehabilitacije, u čemu ste pronalazili snagu da se na kraju, ipak, vratite rukometu?

- Prošlo je četiri godine i deset meseci dok nisam odigrao utakmicu u Šapcu (u martu prošle godine) i vratio se u dresu Metaloplastike, osetio da sam rukometno još živ. Nešto sam pokušavao da odigram u Francuskoj... Pokušavao, ali na sve sam dobio i mononukleozu. Tako da sam tek u Šapcu počeo u kontinuitetu da igram prošle zime. U Tuluzu su stvarno bili strpljivi, imao sam ugovor, trudili su se da mi pomognu. Trudio sam se i ja, nije išlo, onda sam na preporuku otišao kod Nemanje Šećerovskog i malo po malo, vratio sam se. Naporno je bilo svakako, ali prođe sve.

Kako je bilo posle prve utakmice u Šapcu?

- Kad pomislim da su prošle godine, muka me uhvati, ali u suštini je lepo kad osetim da me saigrači i protivnici podržavaju, publika prepozna, poštuje to što nisam odustao. Gde god sam ulazio u halu aplaudirali su. Za to je vredelo sve.

Mnogo toga ste prošli rano, od 16. godine ste praktično na velikoj sceni, prošli ste i sve reprezentativne kategorije, u seniorskoj selekciji bili već sa 18 i po.

Osećaj za igru niste izgubili?

- To mislim da i ne može da se izgubi, samo mi je najveći problem mi je fizička priprema, uvek ima nekih povredica. U suštini, najvažnije, na terenu sam i na sve gledam drugačije nego ranije. Nekad sam se više nervirao, ali kad prođeš kroz sve što sam, onda više ništa nije strašno.

Kako je u Šapcu, stigao je ponovo i poziv u reprezentaciju?

- U suštini, zadovoljan sam. Ne opterećujem se i kad nekad bude lošija partija, važno je da sam na terenu, da igram. Tako se mnogo lepše osećam. Svi su me lepo prihvatili, Matić je znao kroz šta sam prošao, imao je strpljenja i dan danas ima, da me ne preoptereti. Uz to igramo dobro.

Sa Rojevićem ste već radili, neće vam biti teško da se prilagodite sad u reprezentaciji?

- Drago mi je da sam tu. Na neki način sam i hteo sebi da dokažem da, posle svega, mogu da se vratim na taj neki nivo. Naravno da to nije još onaj na kom želim da budem, ali težim ka tome. Uvek sam voleo ta reprezentativna okupljanja. Sad počinje novi ciklus, nadam se da ćemo odraditi sve po planu – kaže Jovanović.