Љубиша Рајковић важи за једног од најбољих десних бекова у стогодишњој историји нишког Радничког. Желели су у своје редове да га доведу клубови „велике четворке”, два пута био je на прагу Црвене звезде, али матични клуб није био за његов одлазак. Дедину кућу је преуредио у својеврсну спомен собу, где најчешће проводи време. Каже да му је на обалама Нишаве и најлепше.
Радничком је све дао, он њему – ко зна, али Љубиша Рајковић успео је у животу, радио је оно што je волeo. Носио је дрес Радничког, Бастије и репрезентације Југославије.
Пронашли смо га на нишком кеју, у предивном амбијенту и у друштву саиграча Слободана Халиловића.
- И Халиловић и ја свакодневно смо у шетњи, то је на кеју Нишаве. За бивше спортисте јако битна је физичка активност. То је најбољи лек. Јер, ако се организам запусти, дође до срчаних и других невоља. Ваздух је најчистији на обалама реке и ту смо најчешће – каже Рајковић.
Ословљавају га са Жућа. Ред је да се зна и кум таквог надимка.
- Кумовали су Бог, мајка и отац. Моја коса је такве боје да није било тешко дати такав надимак. Данас та боја и није присутна. Међутим, неки кажу да смо срећнији људи, да нас небеса више чувају. Чини ми се да је било више ситуација када могу да кажем да у томе има истине.
Рођен је у Доњој Трнави код Ниша, 3. октобра 1950. На време је препознао своју игру.
- Та некаква справица био је радио пријемник. Имали смо само један апарат и људи су се окупљали недељом да слушају Радивоја Марковића, а касније и Марка Марковића. Људи су се веселили или туговали док су слушали. Онда сам и ја хтео да репортери и мене најаве и тако сам почео да играм. То је пресудило као и мој наставник физичког васпитања, Лечић. Отац ме је од малена водио на утакмице Радничког. Брату и мени је куповао лопте и тако је све кренуло.
Био је нападач, па постао дефанзивац. Прошао је млађе селекције Радничког и за први тим заиграо са 17 година. У 12 сезона нанизао је 440 утакмица.
- Тешко је одредити кад је било најлепше. Можда од 17. до 20. године. Са 17 сам дебитовао и био омладински репрезентативац, са 18 сам играо за млади државни тим, а са 19 година већ ме је позвао Рајко Митић у А селекцију Југославије. Кључна је била 1969. година. И клубови „велике четворке” су ме хтели, постоје разлози зашто до тога није дошло. Људи који су водили Раднички донели су одлуку да сви могу да оду осим мене.
Чувао је Драгана Џајића у сусретима против Црвене звезде, а он је говорио да му нико није био вернија сенка од Љубише Рајковића.
- То ми је импоновало. Тада сам у каријери кренуо озбиљније. После те утакмице новинари су се утркивали да напишу како ја нисам дозволио Драгану Џајићу да игра. Убрзо ме Душан Ненковић позвао у младу репрезентацију која се спремала у Кошутњаку. А тим је ишчекивао меч против Русије, а ми се борили за Балканско првенство. Прилази ми Џаја, руковали смо се, загрлио ме и рекао да га нико као ја није чувао и препоручио ми је да не мењам свој стил игре. Он ми је од тада много помогао у каријери, захвалан сам му на свему.
Најближи је био Црвеној звезди, али није њен дрес обукао.
- Са црвено-белима сам био на турнеји у Монтевидеу 1970. године, јер је Мирослав Павловић био у војсци. Два пута сам био на прагу доласка у Звезду, лепо смо се договорили, чекали последњи дан прелазног рока и Раднички је увек изиграо. Миљан Миљанић ми је више пута рекао после пораза од Панатинаикоса да би са мном Звезда прошла даље. Међутим, неки људи из нишког клуба кварили су договорено и никада нисам званично био у редове великана.
На препоруку Џаје прешао је у Бастију, а у Француској је одиграо стотинак утакмица за две године.
- Велибор Васовић ми је рекао да ћу у ПСЖ, а било је понуда из Немачке и Грчке. Васке ми је тврдио да је све готова ствар, али он је отишао из клуба и поручио ми да се сналазим. То је за мене био тежи ударац, већ сам имао 30 година. Такође, на турниру у Мостару Душан Бајевић запуцао ме копачком у фацу и пола године сам морао бити затворених очију да бих сачувао вид. У том ударцу сам имао тежу повреду главе, па нисам ишао на СП у Немачку 1974. На ВМА сам ослобођен војске, али је касније Никола Љубичић преко људи из Радничког све учинио да идем у војску, али да не служим. И зато сам у 30. отишао у иностранство.
Недалеко од Ниша подигао је својеврсну спомен собу у част свом деди. Држи до предака, до оног што је његово, снажи корене, негује традицију, дуго ће трајати.
- И мој другар Слободан Халиловић више пута је овде долазио. Раднички је прошле године славио 100. рођендан и нема архиву. Бројне телевизијске екипе долазиле су овде код мене да у том амбијенту снимају. У једном делу је спомен соба, деда је носилац Албанске споменице, био је шест година у рату. Мој отац је власник бројних медаља за храброст из Другог светског рата. Долазили су бројни генерали, донели шајкачу са именом мог деде. Много тога има овде што има душу, што говори како је било некада, што треба да се својата и да се поштује - закључио је Љубиша Рајковић.
СКОБЛАР МЕ МОЛИО ДА ПУСТИМО РИЈЕКУ
Имали су прилику он и Драган Пантелић да помогну Ријеци и Јошку Скоблару, којег је Рајковић много ценио. Нису помогли, а као да јесу.
- Скоблар је остао легендарно име у Француској. Касније је играо за Ријеку и замолио ме да му Раднички помогне да победе. Ја питам Драгана Пантелића, овај је енергично одбио. Међутим, Скоблар је постигао голчину, била је то свечаност за очи. Дакле, нисмо помогли, а они су победили. Било ми је драго да нисмо учествовали у нечему нечасном, а да је Скоблар победио. Кад сам играо у Бастији схватио сам колико је Јошко популаран у Француској. Још је жив и изузетно га поштујем.
БИО КАПИТЕН СВИХ СЕЛЕКЦИЈА СФРЈ
Одиграо је 15 утакмица за омладинску репрезентацију, 17 за младу, имао и 14 мечева за А тим Југославије. Први пут у Букурешту против Румуније, а последњи у Монтереју против Мексика. Могло их је бити више.
- „Апсолутно! У свим селекцијама носио сам капитенску траку. Био сам капитен и А тима на турнејама у Колумбији, Мексику и Гватемали, иако је та улога припадала Душку Бајевићу.
ДЕЛИЋ МЕ ЗАМЕНИО СА БОГИЋЕВИЋЕМ
На мечу Југославије у Лајпцигу водило се да је играо, а заправо он је седео на клупи, а Владимир Блеки Богићевић био на терену.
- Пре те утакмице имали смо месец дана припреме у Луксембургу и Холандији. Играо сам све контролне утакмице. Са нама је био и коментатор Младен Делић. Доласком у Немачку доживео сам да селектор не саопштава ко ће да игра. То је одлучио економ, рекао ми да вратим дрес, јер ме нема на списку. На полувремену је увео Блекија Богићевића, а Делић је стално у преносу говорио да је лопта код Рајковића. После тога сам схватио да је све намештено, играо је скоро цео састав Црвене звезде и исход тог меча је чудан и познат. Неке друге радње биле су не само у мом Радничком него и у репрезентацији Југославије.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
