„Ласо нам је био око врата”

На Дан државности Србије објавили смо интервју с Тамаром Малешев, учесницом Олимпијских игара у Барселони 1992. у скоку удаљ, која је Журналу испричала о мучним искуствима с тог такмичења. После тог текста јавио се редакцији Ђорђе Перишић, у то време министар спорта у влади Милана Панића:

- Желим да честитам Тамари на изванредним запажањима. Свега се сећа као да се данас догодило. Вратила ме је потпуно на та догађања. Неке ситнице су јој промакле. Било је новинара с нама. Она спомиње генералног секретара ЈОК-а Часлава Вељића, а био сам и ја у делегацији. Добро је да се говори о Барселони 1992. Као да су многи то избегавали.

Реч по реч и отворила се нова прича на исту тему, из угла не тадашњег спортисте, већ човека на високим функцијама у спорту и држави 90-тих. Понудили смо Ђорђу Перишићу да буде гост „Спортског журнала“ и он се радо одазвао. Некадашњи ватерполо ас из златног олимпијског базена 1968. године, сада 83-годишњак, у одлично је форми – на свако питање одговарао је без застајкивања, присећајући се прецизно свих чињеница. 

Да ли је могло да се наслути да ће нам увести санкције и у спорту и да ли је могло да се то предупреди?

- Социјалистичка Федеративна Република Југославија распала се преко спорта. Спорт као једна од делатности која је касније обухваћена санкцијама против Савезне Републике Југославије уздрман је догађањима током Медитеранских игара у Атини 1991. године, када су спортисти Словеније из састава југословенског тима за ово такмичење изразили жељу да се врате у Словенију.

Били сте тада у Грчкој?

- Да, на фукцији заменика шефа мисије и као члан председништва Југословенског олимпијског комитета. После консултација с Александром Бакочевићем, председником ЈОК–а и Чаславом Вељићем, одлучили смо да им се удовољи. Вратили су се преко Рима о свом трошку. Остала је рукометашица Тања Полајнер, која је у то време бранила боје београдског Радничког. На Медитеранским играма наставила је да се такмичи за југословенску репрезентацију која је победила. Није отишла ни пливачица Дарија Алауф.

Хрвати су остали у саставу?

– Још за време игара у Атини био је најављен и одлазак спортиста Хрватске. То се питање решило на задовољство могу рећи свих, а ту мислим и на Извршни комитет Медитеранских игара Грчке, јер су Грци сматрали да би, ако Хрвати напусте југословенски тим, Југославија у целини прекинула такмичење. Државно руководство као и руководство Хрватске није се сложило с исхитреном одлуком загребачког функционера Маловића да се Хрвати врате и једноставно је дошао одговор да хрватски спортисти остају до краја Медитеранских игара у саставу југословенског тима. Непосредно после Игара ватерполо репрезентација Југославије први пут је освојила титулу Првака Европе. Састав је био без хрватских ватерполиста.

Спортисти се сећају позитивног односа председник Међународног олимпијског комитета Хуана Антониа Самарана према нама у целој тој ситуацији?

- Крајем октобра, председник Самаран, како је практиковао, примио је делегације оних репрезентација чији спортисти учествују на олимпијским играма. Тако је угостио и нас: Александра Бакочевића, Часлава Вељића и мене. До детаља смо га упознали с током припрема наших спортиста како за Зимске олимпијске игре у Абервилу 1992. тако и за оне на лето у Барселони. Показао је велико интересовање за учешће наших спортиста на оба ова такмичења. Чак је једног тренутка напоменуо да би му било веома драго да завршница кошаркашког турнира у оквиру Олимпијских игара у Барселони буде утакмица између САД–а и Југославије, а да обе екипе буду у пуном саставу. Жеља му неће бити испуњена, јер су Французи забранили учешће нашим кошаркашима у квалификацијама.

Догађаји су се смењивали филмском брзином?

– У јесењим месецима 1991. Хрватска и Словенија су основале Олимпијске комитете и тражиле пријем у МОК–у, односно признање од МОК-а, јер национални олимпијски комитети нису чланови, него су признати од МОК–а. Отприлике у исто време, Смучарска светска федерација примила је за своје чланове прво Смучарски савез Словеније па Смучарски савез Хрватске.

То су већ биле индиције да ће Хрватска и Словенија на Играма у Абервилу учествовати са сопственим тимовима?

– Тако је, да ће бранити боје самосталних држава, јер ће питање њихове самосталности бити решавано тамо где је требало да буде – у Уједињеним нацијама. Због процедуре према Олимпијским играма, МОК је на захтеве Хрватског и Словеначког комитета, одлучио да их привремено призна, али их је непосредно пред почетак Игара у Абервилу пребацио у пуноправни статус. То су већ били наговештаји да ће после Абервила Југославија учествовати у другачијем саставу него до тада. Иначе, нашу делегацију у Абервилу представљали су спортисти Босне и Херцеговине, Србије и Македоније.

Онда долази ударац, кроше, Савета безбедности Уједињених нација, када 30. маја 1992. године доносе Резолуцију против Савезне Републике Југославије?

– Директ боље речено. Уведене су нам санкције. Видели смо да се покрет цепа, мислим пре свега на Југословенски олимпијски комитет и Савез за физичку културу Југославије. Било је јасно да ће требати много снаге да се кохезија задржи, а да ће спортистима бити веома тешко да се за Олимпијске игре у Барселони припреме на начин какав смо сви желели.

Какве је реакције у нашем спорту изазвала резолуција?

– Нисмо могли да верујемо да ће тако нешто да се догоди. Већ дан-два после усвајања, представници ЈОК-а ступили су у контакт с МОК-ом да би се видело како даље да радимо у реализацији планова и програма за Барселону. Два дана после доношења резолуције, Шпанија и Мађарска су биле прве европске државе које су апсолутно прихватиле све одредбе Резолуције и почеле да спремају свој план како ће реаговати у разним ситуацијама. Нас је посебно занимало шта Шпанија мисли. Како су били за Резолуцију, знало се да неће дозволити да наши спортисти и поред уредног позива, који је 25. јула 1991. године стигао од МОК-а, учествују на Играма. Без тог уредног позива нема учешћа. Годину дана пред почетак Игара МОК је послао писмо свим националним олимпијским комитетима. Самаран је почетком јуна примио делегацију ЈОК-а и обавестио да се МОК неће изјашњавати до последњег тренутка о Резолуцији, односно о учешћу југословенских спортиста, али ће настојати да заштити сва права спортиста кад је у питању њихово учешће на олимпијским играма.

У Повељи пише да олимпијске игре нису такмичење између држава, већ између спортиста?

– Дан – два после тог састанка, дописнику Асошијетед преса у Паризу Самаран изјављује да ће МОК до задњег тренутка да се бори да спортисти Југославије учествују на Играма и заиста то чини. Цепање државе по сегменту спорта било је болно за нас поклонике спорта, а онима, којима су уводили санкције био је сигнал да је такво распадање земље нешто што су они и желели.

Кад је спорт у питању – шта је резолуција доносила?

– Није нам ништа бранила. Нигде није било написано – Југословени не могу. С друге стране обавезивала је све владе света, без обзира да ли су чланице Уједињених нација или не, да спортистима Југославије онемогуће учешће на међународним спортским такмичењима која се организују у њиховим државама. Веома перфидно. То је нама била омча око врата.

Како су друге државе реаговале?

– Нисмо имали увид како која земља реагује, а вероватно су све на исти начин, јер су то аутори Резолуције тако желели. Почетком јула, дан уочи другог пријема ЈОК-а у Лозани, Самаран је у једнодневном састанку с Филипеом Гонзалесом, премијером Шпаније, која је била домаћин Игара, обезбедио да југословенски спортисти који су се до увођења санкција квалификовали за Игре учествују без обзира да ли се ради о екипним или појединачним спортовима. Југославија је у том тренутку имала четири екипе, мушку и женску рукометну, ватерполо и код кошаркаша женску екипу.

Сигурно да је то  све имало утицаја на ток припрема наших спортиста?

– Било је видљиво на тренинзима да нема жара, да постоји осећај спортиста другог реда. Без спаринг партнера код тимских спортова било је тешко. На састанку у Лозани утврђени су сви елементи, сва питања везана за учешће у Барселони. Гро обавеза преузео је МОК, по питању превоза, опреме. ЈОК је једино имао обавезу да пошаље дефинитивну пријаву југословенског тима. У Лозани су утврђени услови боравка нашег тима у Олимпијском селу.

Пет дана пред пут из МОК-а је стигла нова шокантна вест?

- Најава да се очекује писмо Савета безбедности после састанка једне од комисија основаних за праћење реализације санкција, а то је била комисија на чијем је челу био један Јужноамериканац - Хозе Алаја Ласо. То обавештење је за нас било кобно, јер је изричито гласило да Југословени у тимским спортовима и у штафети на Играма у Барселони не могу да учествују.

С којим образложењем?

- Југословени би по јединственом учешћу били препознатљиви. Поново перфидно. Свака екипа имала је девет утакмица и све се снимају. Била би Југославија без обира на назив Независни, сви би знали одакле смо. А код појединачних, ако је Тамара на залетишту, они камеру с нашег атлетичара пребаце на кадар из публике. Лако је сакрити индивидуалне спортисте.

Вероватно је било тешко одлучити да ли да се иде у таквим околностима?

- Влада Милана Панића инаугурисана је 15. јула 1992. године, санкције су биле увелико присутне и ја сам постао министар спорта. Кад је стигло обавештење нисам могао да консултујем Панића. Имао сам двочасовни разговор с председником државе Добрицом Ћосићем, чија је прва реакција била: „Не можете да учествујете“. У ЈОК-у смо били става да треба ићи. Навео сам те ставове и разговор се завршио тако што ми је председник Ћосић пружио руку и рекао: „Министре, убедили сте ме, срећан пут у Барселону“.

Који су аргументи пресудили?

- Став да у том тренутку не смемо да окренемо леђа МОК-у, који је све време био уз нас. Да нисмо прихватили понуђене услове, довели бисмо у питање да МОК укине признање нашем олимпијском комитету, што би био повод међународним спортским организацијама да наше савезе искључи из чланства. Тај пут враћања, поред овог за опстанак, био би мукотрпнији и не би се завршио за 10-так година. Имали смо врхунске спортисте који су се припремали за учешће и надали се да ће упркос свему нешто постићи.

Одлука о одласку међу спортским организацијама донета је тајним гласањем?

- Не, већ на јавном састанку у Старом двору, где се у свим модалитетима разговарало само два сата после мог боравка код председника Ћосића. Тамо сам учествовао у име Ватерполо савеза. Представници тимских спортова, посебно оних који су имали пласиране екипе, били су за то да појединачни спортисти учествују. Представник Рукометног савеза био је изричито против учешћа без обзира на последице. Остао је до краја при том ставу.

Наша делегација није присуствовала отварању једини пут у историји Игара?

– У Барселону смо допутовали непосредно пре отварања. Зашто је тако урађено никад нисмо сазнали. Вероватно је било разлога за и против. Смештај је био онакав како је Тамара описала, у делу који је једини остао празан у Олимпијском селу, близу затвора. То је повод који је мене на одређени начин подстакао да се јавим.

Спортисти су доживљавали непријатности, не желе ни сад да причају јавно о неким детаљима, а како је било с члановима делегације?

- Никаквих непријатности нисмо имали.

Да је неко начинио проблем, сви Југословени би морали да буду враћени. А да ли је с наше стране било таквог става у случају озбиљног инцидента?

- Обезбеђење је било пре свега на организатору. Учинили су то беспрекорно, све време су били ту, али их нисмо примећивали.

Било је до краја и великих успеха?

- Стрелци су освојили медаље: Јасна Шекарић сребрну, Стеван Плетикосић и Аранка Биндер бронзану. Стонотенисери Грујић и Лупулеску и стрелац Максимовић били су од петог до осмог места, а атлетичари Топић и Перић били су до 12. места. Није било неуспешно учешће, када се имају у виду сви догађаји – више него успешно, али опет не ни онакво како смо желели. Наведене спортисте, и још рваче Ризвановића и Касума, примио је Самаран, рекао да саосећа са њима и захвалио им се што су нашли мотива у таквим околностима.