„Laso nam je bio oko vrata”

Na Dan državnosti Srbije objavili smo intervju s Tamarom Malešev, učesnicom Olimpijskih igara u Barseloni 1992. u skoku udalj, koja je Žurnalu ispričala o mučnim iskustvima s tog takmičenja. Posle tog teksta javio se redakciji Đorđe Perišić, u to vreme ministar sporta u vladi Milana Panića:

- Želim da čestitam Tamari na izvanrednim zapažanjima. Svega se seća kao da se danas dogodilo. Vratila me je potpuno na ta događanja. Neke sitnice su joj promakle. Bilo je novinara s nama. Ona spominje generalnog sekretara JOK-a Časlava Veljića, a bio sam i ja u delegaciji. Dobro je da se govori o Barseloni 1992. Kao da su mnogi to izbegavali.

Reč po reč i otvorila se nova priča na istu temu, iz ugla ne tadašnjeg sportiste, već čoveka na visokim funkcijama u sportu i državi 90-tih. Ponudili smo Đorđu Perišiću da bude gost „Sportskog žurnala“ i on se rado odazvao. Nekadašnji vaterpolo as iz zlatnog olimpijskog bazena 1968. godine, sada 83-godišnjak, u odlično je formi – na svako pitanje odgovarao je bez zastajkivanja, prisećajući se precizno svih činjenica. 

Da li je moglo da se nasluti da će nam uvesti sankcije i u sportu i da li je moglo da se to predupredi?

- Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija raspala se preko sporta. Sport kao jedna od delatnosti koja je kasnije obuhvaćena sankcijama protiv Savezne Republike Jugoslavije uzdrman je događanjima tokom Mediteranskih igara u Atini 1991. godine, kada su sportisti Slovenije iz sastava jugoslovenskog tima za ovo takmičenje izrazili želju da se vrate u Sloveniju.

Bili ste tada u Grčkoj?

- Da, na fukciji zamenika šefa misije i kao član predsedništva Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Posle konsultacija s Aleksandrom Bakočevićem, predsednikom JOK–a i Časlavom Veljićem, odlučili smo da im se udovolji. Vratili su se preko Rima o svom trošku. Ostala je rukometašica Tanja Polajner, koja je u to vreme branila boje beogradskog Radničkog. Na Mediteranskim igrama nastavila je da se takmiči za jugoslovensku reprezentaciju koja je pobedila. Nije otišla ni plivačica Darija Alauf.

Hrvati su ostali u sastavu?

– Još za vreme igara u Atini bio je najavljen i odlazak sportista Hrvatske. To se pitanje rešilo na zadovoljstvo mogu reći svih, a tu mislim i na Izvršni komitet Mediteranskih igara Grčke, jer su Grci smatrali da bi, ako Hrvati napuste jugoslovenski tim, Jugoslavija u celini prekinula takmičenje. Državno rukovodstvo kao i rukovodstvo Hrvatske nije se složilo s ishitrenom odlukom zagrebačkog funkcionera Malovića da se Hrvati vrate i jednostavno je došao odgovor da hrvatski sportisti ostaju do kraja Mediteranskih igara u sastavu jugoslovenskog tima. Neposredno posle Igara vaterpolo reprezentacija Jugoslavije prvi put je osvojila titulu Prvaka Evrope. Sastav je bio bez hrvatskih vaterpolista.

Sportisti se sećaju pozitivnog odnosa predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Huana Antonia Samarana prema nama u celoj toj situaciji?

- Krajem oktobra, predsednik Samaran, kako je praktikovao, primio je delegacije onih reprezentacija čiji sportisti učestvuju na olimpijskim igrama. Tako je ugostio i nas: Aleksandra Bakočevića, Časlava Veljića i mene. Do detalja smo ga upoznali s tokom priprema naših sportista kako za Zimske olimpijske igre u Abervilu 1992. tako i za one na leto u Barseloni. Pokazao je veliko interesovanje za učešće naših sportista na oba ova takmičenja. Čak je jednog trenutka napomenuo da bi mu bilo veoma drago da završnica košarkaškog turnira u okviru Olimpijskih igara u Barseloni bude utakmica između SAD–a i Jugoslavije, a da obe ekipe budu u punom sastavu. Želja mu neće biti ispunjena, jer su Francuzi zabranili učešće našim košarkašima u kvalifikacijama.

Događaji su se smenjivali filmskom brzinom?

– U jesenjim mesecima 1991. Hrvatska i Slovenija su osnovale Olimpijske komitete i tražile prijem u MOK–u, odnosno priznanje od MOK-a, jer nacionalni olimpijski komiteti nisu članovi, nego su priznati od MOK–a. Otprilike u isto vreme, Smučarska svetska federacija primila je za svoje članove prvo Smučarski savez Slovenije pa Smučarski savez Hrvatske.

To su već bile indicije da će Hrvatska i Slovenija na Igrama u Abervilu učestvovati sa sopstvenim timovima?

– Tako je, da će braniti boje samostalnih država, jer će pitanje njihove samostalnosti biti rešavano tamo gde je trebalo da bude – u Ujedinjenim nacijama. Zbog procedure prema Olimpijskim igrama, MOK je na zahteve Hrvatskog i Slovenačkog komiteta, odlučio da ih privremeno prizna, ali ih je neposredno pred početak Igara u Abervilu prebacio u punopravni status. To su već bili nagoveštaji da će posle Abervila Jugoslavija učestvovati u drugačijem sastavu nego do tada. Inače, našu delegaciju u Abervilu predstavljali su sportisti Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije.

Onda dolazi udarac, kroše, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kada 30. maja 1992. godine donose Rezoluciju protiv Savezne Republike Jugoslavije?

– Direkt bolje rečeno. Uvedene su nam sankcije. Videli smo da se pokret cepa, mislim pre svega na Jugoslovenski olimpijski komitet i Savez za fizičku kulturu Jugoslavije. Bilo je jasno da će trebati mnogo snage da se kohezija zadrži, a da će sportistima biti veoma teško da se za Olimpijske igre u Barseloni pripreme na način kakav smo svi želeli.

Kakve je reakcije u našem sportu izazvala rezolucija?

– Nismo mogli da verujemo da će tako nešto da se dogodi. Već dan-dva posle usvajanja, predstavnici JOK-a stupili su u kontakt s MOK-om da bi se videlo kako dalje da radimo u realizaciji planova i programa za Barselonu. Dva dana posle donošenja rezolucije, Španija i Mađarska su bile prve evropske države koje su apsolutno prihvatile sve odredbe Rezolucije i počele da spremaju svoj plan kako će reagovati u raznim situacijama. Nas je posebno zanimalo šta Španija misli. Kako su bili za Rezoluciju, znalo se da neće dozvoliti da naši sportisti i pored urednog poziva, koji je 25. jula 1991. godine stigao od MOK-a, učestvuju na Igrama. Bez tog urednog poziva nema učešća. Godinu dana pred početak Igara MOK je poslao pismo svim nacionalnim olimpijskim komitetima. Samaran je početkom juna primio delegaciju JOK-a i obavestio da se MOK neće izjašnjavati do poslednjeg trenutka o Rezoluciji, odnosno o učešću jugoslovenskih sportista, ali će nastojati da zaštiti sva prava sportista kad je u pitanju njihovo učešće na olimpijskim igrama.

U Povelji piše da olimpijske igre nisu takmičenje između država, već između sportista?

– Dan – dva posle tog sastanka, dopisniku Asošijeted presa u Parizu Samaran izjavljuje da će MOK do zadnjeg trenutka da se bori da sportisti Jugoslavije učestvuju na Igrama i zaista to čini. Cepanje države po segmentu sporta bilo je bolno za nas poklonike sporta, a onima, kojima su uvodili sankcije bio je signal da je takvo raspadanje zemlje nešto što su oni i želeli.

Kad je sport u pitanju – šta je rezolucija donosila?

– Nije nam ništa branila. Nigde nije bilo napisano – Jugosloveni ne mogu. S druge strane obavezivala je sve vlade sveta, bez obzira da li su članice Ujedinjenih nacija ili ne, da sportistima Jugoslavije onemoguće učešće na međunarodnim sportskim takmičenjima koja se organizuju u njihovim državama. Veoma perfidno. To je nama bila omča oko vrata.

Kako su druge države reagovale?

– Nismo imali uvid kako koja zemlja reaguje, a verovatno su sve na isti način, jer su to autori Rezolucije tako želeli. Početkom jula, dan uoči drugog prijema JOK-a u Lozani, Samaran je u jednodnevnom sastanku s Filipeom Gonzalesom, premijerom Španije, koja je bila domaćin Igara, obezbedio da jugoslovenski sportisti koji su se do uvođenja sankcija kvalifikovali za Igre učestvuju bez obzira da li se radi o ekipnim ili pojedinačnim sportovima. Jugoslavija je u tom trenutku imala četiri ekipe, mušku i žensku rukometnu, vaterpolo i kod košarkaša žensku ekipu.

Sigurno da je to  sve imalo uticaja na tok priprema naših sportista?

– Bilo je vidljivo na treninzima da nema žara, da postoji osećaj sportista drugog reda. Bez sparing partnera kod timskih sportova bilo je teško. Na sastanku u Lozani utvrđeni su svi elementi, sva pitanja vezana za učešće u Barseloni. Gro obaveza preuzeo je MOK, po pitanju prevoza, opreme. JOK je jedino imao obavezu da pošalje definitivnu prijavu jugoslovenskog tima. U Lozani su utvrđeni uslovi boravka našeg tima u Olimpijskom selu.

Pet dana pred put iz MOK-a je stigla nova šokantna vest?

- Najava da se očekuje pismo Saveta bezbednosti posle sastanka jedne od komisija osnovanih za praćenje realizacije sankcija, a to je bila komisija na čijem je čelu bio jedan Južnoamerikanac - Hoze Alaja Laso. To obaveštenje je za nas bilo kobno, jer je izričito glasilo da Jugosloveni u timskim sportovima i u štafeti na Igrama u Barseloni ne mogu da učestvuju.

S kojim obrazloženjem?

- Jugosloveni bi po jedinstvenom učešću bili prepoznatljivi. Ponovo perfidno. Svaka ekipa imala je devet utakmica i sve se snimaju. Bila bi Jugoslavija bez obira na naziv Nezavisni, svi bi znali odakle smo. A kod pojedinačnih, ako je Tamara na zaletištu, oni kameru s našeg atletičara prebace na kadar iz publike. Lako je sakriti individualne sportiste.

Verovatno je bilo teško odlučiti da li da se ide u takvim okolnostima?

- Vlada Milana Panića inaugurisana je 15. jula 1992. godine, sankcije su bile uveliko prisutne i ja sam postao ministar sporta. Kad je stiglo obaveštenje nisam mogao da konsultujem Panića. Imao sam dvočasovni razgovor s predsednikom države Dobricom Ćosićem, čija je prva reakcija bila: „Ne možete da učestvujete“. U JOK-u smo bili stava da treba ići. Naveo sam te stavove i razgovor se završio tako što mi je predsednik Ćosić pružio ruku i rekao: „Ministre, ubedili ste me, srećan put u Barselonu“.

Koji su argumenti presudili?

- Stav da u tom trenutku ne smemo da okrenemo leđa MOK-u, koji je sve vreme bio uz nas. Da nismo prihvatili ponuđene uslove, doveli bismo u pitanje da MOK ukine priznanje našem olimpijskom komitetu, što bi bio povod međunarodnim sportskim organizacijama da naše saveze isključi iz članstva. Taj put vraćanja, pored ovog za opstanak, bio bi mukotrpniji i ne bi se završio za 10-tak godina. Imali smo vrhunske sportiste koji su se pripremali za učešće i nadali se da će uprkos svemu nešto postići.

Odluka o odlasku među sportskim organizacijama doneta je tajnim glasanjem?

- Ne, već na javnom sastanku u Starom dvoru, gde se u svim modalitetima razgovaralo samo dva sata posle mog boravka kod predsednika Ćosića. Tamo sam učestvovao u ime Vaterpolo saveza. Predstavnici timskih sportova, posebno onih koji su imali plasirane ekipe, bili su za to da pojedinačni sportisti učestvuju. Predstavnik Rukometnog saveza bio je izričito protiv učešća bez obzira na posledice. Ostao je do kraja pri tom stavu.

Naša delegacija nije prisustvovala otvaranju jedini put u istoriji Igara?

– U Barselonu smo doputovali neposredno pre otvaranja. Zašto je tako urađeno nikad nismo saznali. Verovatno je bilo razloga za i protiv. Smeštaj je bio onakav kako je Tamara opisala, u delu koji je jedini ostao prazan u Olimpijskom selu, blizu zatvora. To je povod koji je mene na određeni način podstakao da se javim.

Sportisti su doživljavali neprijatnosti, ne žele ni sad da pričaju javno o nekim detaljima, a kako je bilo s članovima delegacije?

- Nikakvih neprijatnosti nismo imali.

Da je neko načinio problem, svi Jugosloveni bi morali da budu vraćeni. A da li je s naše strane bilo takvog stava u slučaju ozbiljnog incidenta?

- Obezbeđenje je bilo pre svega na organizatoru. Učinili su to besprekorno, sve vreme su bili tu, ali ih nismo primećivali.

Bilo je do kraja i velikih uspeha?

- Strelci su osvojili medalje: Jasna Šekarić srebrnu, Stevan Pletikosić i Aranka Binder bronzanu. Stonoteniseri Grujić i Lupulesku i strelac Maksimović bili su od petog do osmog mesta, a atletičari Topić i Perić bili su do 12. mesta. Nije bilo neuspešno učešće, kada se imaju u vidu svi događaji – više nego uspešno, ali opet ne ni onakvo kako smo želeli. Navedene sportiste, i još rvače Rizvanovića i Kasuma, primio je Samaran, rekao da saoseća sa njima i zahvalio im se što su našli motiva u takvim okolnostima.