„Догодио се” Ратко Рудић

Сада већ давне 1948. у Београду се родио Ратко Рудић. Првенствено због природе посла његовог оца Јакова, војног лица, пут га је водио преко Ријеке, Задра, па све до Сплита. Иако га ја баш он гурао на фудбал, Ратко се одлучио да кожну бубамару замени базеном и ватерполо лоптом и није погрешио.

Уследила је богата играчка каријера, којом није задовољан, а потом и тренерска, којом се човек са надимком „Тиранин” отиснуо до неслућених висина и освојио све што се могло.

Глумац, редитељ и продуцент Дејан Аћимовић одлучио са на полудеценијски подухват прављења филма о овом спортском гиганту који носи назив „Догодио се”.

Ово кинематографско, спортско-документарно остварење представља ретроспективу Рудићеве каријере и развојни пут од играча ком се није дало да освоји злато са великих такмичења као репрезентативцу, па све до тренирања Партизана, потом Југославије, Италије, а на крају Хрватске.

У Аћимовићевом филму, опаске, коментаре, анегдоте и доживљаје препричавали су они с којима је Ратко играо, али и они које је предводио до европских, светских и олимпијских одличја. Приказана је његова трансформација од ватерполисте до стратега који је често суровим потезима градио ауторитет, челичну дисциплину, али, како сам каже, доносио одлуке које су неким играчима утицале на живот. Не треба да се превише открива садржај филма, а машта може да се заголица ако се наведе да је окупио велики број светских звезда, као што су Денеш Кемењи, Стефано Темпести, Фелипе Пероне, Мартон Вамош, Филип Филиповић, Сандро Сукно, уз оригиналне снимке легенди југословенског ватерпола попут Влаха Бата Орлића итд.

На конференцији за медије поводом филма говорили су Ђорђе Перишић, некадашњи Рудићев саиграч, затим председник Хрватског ватерполо савеза Перица Букић и некадашњи репрезентативац Југославије Игор Милановић.

- Ратко је играо за Јадран, а ја за Партизан. На први поглед сви су говорили „види овог малог”, а он нам је на ту констатацију одговарао на најбољи могући начин: оним што је радио у базену. Прилика да играм против њега, а касније и да будем с њим, била је привилегија. Било је то друго златно време Партизана, у ком је, од девет првенстава, освојено осам. То је великим делом Раткова заслуга. Мислим да сам био и једним делом видовит, кад сам на седници савеза 1983. предложио Ратка за селектора, а остало је његова заслуга и ја му честитам - навео је Перишић.

Аћимовић је истакао да Рудић никад није изгубио финале, а у Хрватској је како се каже једно време био непожељан. Букић је постао „главни кривац” за то што је трофејни стручњак сео на клупу Баракуда.

- Седим поред Игора Милановића, с којим сам као клинац у Лос Анђелесу освојио олимпијско злато под командом Ратка Рудића. Био нам је селектор и у млађим категоријама, а касније су се надовезала бројна европска и светска злата за Југославију. Играли смо заједно, па смо натерани да играмо једни против других, али је Ратко оно што нас повезује и увек нам је говорио да будемо најбољи, а да, кад то остваримо, поново тежимо да будемо најбољи - рекао је Букић.

На крају се окупљенима обратио и главни протагониста филма.

- Захвалан сам Дејану за филм о ватерполу. Ово је филм о мојој тренерској каријери, али пре свега 60 година развоја светског ватерпола. Нису увек биле само победе, нити искључиво позитивни коментари, а то је све јако добро приказано. Драго ми је што су овде Ђорђе, Игор и Перица и што је практично на екрану цео мој живот. Једном ме је социолог питао зашто имам толику жељу за победом, а ја нисам знао шта да одговорим на то. Могу да кажем да нисам задовољан играчком каријером јер нисам освојио злато као репрезентативац. Почео сам тренерску каријеру. Иако сам имао играчких понуда, то ме није занимало. Имао сам жељу да будем најбоље, да градим систем и то сам и остварио.

Текст треба завршити на исти начин као и филм: сплитском фразом „догодило се” која означава феномен и нешто што није пуким речима објашњиво. Исти је случај и са Рудићем „догодио се”, освојио све и више се неће поновити.