Ноби Стајлс - Гробаров син светска звезда

Чарлс Буковски у роману „Жене” пише за људе који нису лепи да су далеко срећнији, јер знају да они који их воле, воле их због нечег другог, а не због лепоте. Лепота је пролазна категорија, а чистоћа душе је трајна – закључује амерички књижевник. Апсолутно тачно, а Норберт Ноби Стајлс, некадашњи фудбалер Манчестер јунајтеда и репрезентативац Енглеске, најбољи је пример истинитости те дефиниције.

Срби би рекли „ружан к’о лопов”. Ситан растом, ретке косе, крезав, кратковид због чега је још као дете носио наочаре са великом диоптријом које су изгледале као дно од тегле. Себе је описивао као „полуслепог патуљка”. Практично од када се родио Ноби је имао великих проблема због физичког изгледа, али и због немаштине у којој је одрастао. Социјални аутсајдер, син Чарлија, локалног гробара, био је жељан свега.

Рођен је у Калхарсту, северном делу Манчестера. То је био најсиромашнији део града, где је живела „сиротиња раја”. Аристократе и виша класа у тај крај није ни случајно залазила. На свет је дошао 18. маја 1942. године у подруму породичне куће где је живео. Мајка Кити се породила у време најжешћих бомбардовања немачке авијације.

Ноби је одрастао преко пута гробља на којем су 1700. године у масовној гробници сахрањене хиљаде становника Манчестера и околине, пошто је у то време владала епидемија куге. На гробљу између споменика је и почео да игра фудбал са својим другарима из детињства. Гробљански терен су звали Олд Трафорд или Мејн роуд, зависно од тога да ли навијају за Јунајтед или Сити.    

Од када зна за себе био је навијач „црвених ђавола”. Чим је напунио 15 година, тата и мама су га дотерали као да иде на премијеру неке позоришне представе. Обукли су му најсвечаније оделце које је имао и тата га је одвео да га „упише” у Манчестер јунајтед. Тамо га је дочекао Бил Инглиш шеф млађих категорија. На првим „часовима” је био стидљив као девојка која никада није пољубила момка.

Каде је почео да тренира био је најсрећније дете на свету. После једног од првих тренинга очистио је копачке хероја свог детињства Едија Колмана. Данима је био на „седмом небу” што је имао ту „част” да му огланца копачке.

После минхенске трагедије 6. фебруара 1958. године, у којој је страдало осам играча Јунајтеда, био је бескрајно тужан. Осим Колмана у несрећи је погинуо и други великан из дечачких дана Данкан Едвардс, чији је аутограм чувао као очи у глави. Ноби је тај дан купио „Вечерњу хронику” и на насловној страни видео фотографије два идола који су настрадали у авионској несрећи. Отрчао је у цркву у близини куће и више од два сата плакао због њихове смрти.

Ипак, наставио је да тренира чврсто решен да успе. У Стајлсовој презентација фудбала није било лепоте, често неспретан и смешан, али бескрајно упоран, вредан, борбен, дисциплинован…. Мат Безби отац „манчестерских беба” у њему је видео фудбалског „теријера”. Такав играч му је управо требао. У септембру 1959. је потписао професионални уговор, а за први тим је дебитовао у октобру следеће године у мечу против Болтона.

Грубе, често и погибељне прекршаје на почетку каријере правдао је слабим видом, због кога је понекад играо „неопрезно”. „Чистунцима” се дизала коса на глави од његових преоштрих стартова, а „реалисти” су изузетно поштовали његов учинак на терену. Целу каријеру носио је контактна сочива и то му је, заиста, представљало велики проблем.

За кратко време је постао стандардни првотимац. Макијавелистички приступ (циљ оправдава средство) свакој утакмици је наишао на опште одобравање. Брзо је напредовао на хијерархијској листи љубимаца навијача. Џорџ Бест је био неприкосновен, Боби Чарлтон одмах за њим, а Ноби Стајлс је био трећи.

У дресу Гордог Aлбиона је први пут заиграо 10. априла 1965. на на Вемблију против Шкотске, а годину дана касније је на истом стадиону освојио титулу шампиона света. Енглеска је у контроверзном финалу после продужетака победила тадашњу Западну Немачку 4:2. Фотографија насмејаног крезавог Стајлса како се весели титули, нашла се на бројним постерима, па се чак и данас може видети у неким лондонским и манчестерским пабовима. Снимљене су и неке песме. 

Најтежи ривал на путу до финала је био Португал у полуфиналу. Чувени Еузебио је до тог меча био незаустављив. Селектор Енглеске Алф Ремзи је пред утакмицу дуже од сат времена детаљно разрађивао тактику. Када је састанак завршио и играчи кренули према свлачионици, ухватио је Нобија за руку, одвео га на страну и рекао му:

– Нећу да видим Еузебија на терену. Он је твој задатак.

Стајлс је беспрекорно обавио посао. Еузебио се практично није видео.

– Поред њега сам се осећао као сочно јагње поред гладног вука – признао је португалски ас.

Две године касније у финалу Купа шампиона на Вемблију су играли Манчестер јунајтед и Бенфика. После 1:1 у регуларном делу утакмице „Безбијеве бебе” су победиле 4:1. Еузебио као да није играо. Стајлс га је опет „искључио” из игре. Пре тога Јунајтед је у полуфиналу победио Реал, а Ноби је „огадио” фудбал једној од највећих звезда „краљевског клуба” Амансију. Шпанске новине су данима писале да је Стајлс непоправљиво некултуран, али то је била само лажна утеха за заслужену елиминацију.

После тријумфа у Купу шампиона играо је за „ђаволе” до 1971. када одлази у Мидлсбро, а затим и у Престон где је 1975. године и званично престао да трчи за лоптом. По завршетку каријере није се најбоље снашао у улози тренера (Престон, Ванкувер, ВБА) и тада почињу поново тешки тренуци у његовом животу.

У аутобиографској књизи „После лопте” која је објављена 2003. Ноби Стајлс признаје да се после завршетка каријере осећао врло депресивно и да је 1989. године чак размишљао о самоубиству.

– Убацио сам картицу у банкомат да подигнем новац и када је изашло обавештење „немате довољно средстава” осећао сам се као да ми је неко забио нож у леђа. Било је људи иза мене у реду, али ја нисам знао да ли су видели шта се десило и јесу ли ме препознали. Нисам могао да поднесем ризик да ли ми је неко „ухватио” поглед. Дуго сам се борио против осећаја узалудности – признао је Ноби Стајлс.

Стајлс последњих година има великих здравствених проблема. Имао је блажи мождани удар, дијагностикован му је канцер простате. Пре „судњега дана” Ноби је одлучио да финансијски обезбеди три сина. Пре извесног времена на аукцији у Единбургу је продао две златне медаље, дрес Енглеске и Манчестер јунајтеда из финалних утакмица за 424.438 фунти (525.000 евра).

– Имам три сина. Имао сам лош период у животу. Сада када се налазим у овим годинама и имам контролу над мојим успоменама желим да са њима управљам. Зато сам се одлучио на овај корак јер хоћу да цела породица од тога има користи и да свима помогне – са сузама у очима прокоментарисао је своје појављивање на аукцији Ноби Стајл.

Сваки човек се рађа од Бога и враћа се Богу. Ноби Стајлс се родио у сиромашној породици и подеротине на његовој души у детињству су биле неизмерне. Десио му се фудбал који му је потпуно редизајнирао животну судбину. Поносан и образа чиста је стекао име, славу, популарност. Постао је светска „фаца”. Ништа није добио на  „лeпоту”. Зато је 2007. примљен у „Кућу славних” енглеског фудбала, a преминуо је 30. октобра 2020. године у 78. години. 

Заиста заслужује да се пред њим скине капа.