Nobi Stajls - Grobarov sin svetska zvezda

Čarls Bukovski u romanu „Žene” piše za ljude koji nisu lepi da su daleko srećniji, jer znaju da oni koji ih vole, vole ih zbog nečeg drugog, a ne zbog lepote. Lepota je prolazna kategorija, a čistoća duše je trajna – zaključuje američki književnik. Apsolutno tačno, a Norbert Nobi Stajls, nekadašnji fudbaler Mančester junajteda i reprezentativac Engleske, najbolji je primer istinitosti te definicije.

Srbi bi rekli „ružan k’o lopov”. Sitan rastom, retke kose, krezav, kratkovid zbog čega je još kao dete nosio naočare sa velikom dioptrijom koje su izgledale kao dno od tegle. Sebe je opisivao kao „poluslepog patuljka”. Praktično od kada se rodio Nobi je imao velikih problema zbog fizičkog izgleda, ali i zbog nemaštine u kojoj je odrastao. Socijalni autsajder, sin Čarlija, lokalnog grobara, bio je željan svega.

Rođen je u Kalharstu, severnom delu Mančestera. To je bio najsiromašniji deo grada, gde je živela „sirotinja raja”. Aristokrate i viša klasa u taj kraj nije ni slučajno zalazila. Na svet je došao 18. maja 1942. godine u podrumu porodične kuće gde je živeo. Majka Kiti se porodila u vreme najžešćih bombardovanja nemačke avijacije.

Nobi je odrastao preko puta groblja na kojem su 1700. godine u masovnoj grobnici sahranjene hiljade stanovnika Mančestera i okoline, pošto je u to vreme vladala epidemija kuge. Na groblju između spomenika je i počeo da igra fudbal sa svojim drugarima iz detinjstva. Grobljanski teren su zvali Old Traford ili Mejn roud, zavisno od toga da li navijaju za Junajted ili Siti.    

Od kada zna za sebe bio je navijač „crvenih đavola”. Čim je napunio 15 godina, tata i mama su ga doterali kao da ide na premijeru neke pozorišne predstave. Obukli su mu najsvečanije odelce koje je imao i tata ga je odveo da ga „upiše” u Mančester junajted. Tamo ga je dočekao Bil Ingliš šef mlađih kategorija. Na prvim „časovima” je bio stidljiv kao devojka koja nikada nije poljubila momka.

Kade je počeo da trenira bio je najsrećnije dete na svetu. Posle jednog od prvih treninga očistio je kopačke heroja svog detinjstva Edija Kolmana. Danima je bio na „sedmom nebu” što je imao tu „čast” da mu oglanca kopačke.

Posle minhenske tragedije 6. februara 1958. godine, u kojoj je stradalo osam igrača Junajteda, bio je beskrajno tužan. Osim Kolmana u nesreći je poginuo i drugi velikan iz dečačkih dana Dankan Edvards, čiji je autogram čuvao kao oči u glavi. Nobi je taj dan kupio „Večernju hroniku” i na naslovnoj strani video fotografije dva idola koji su nastradali u avionskoj nesreći. Otrčao je u crkvu u blizini kuće i više od dva sata plakao zbog njihove smrti.

Ipak, nastavio je da trenira čvrsto rešen da uspe. U Stajlsovoj prezentacija fudbala nije bilo lepote, često nespretan i smešan, ali beskrajno uporan, vredan, borben, disciplinovan…. Mat Bezbi otac „mančesterskih beba” u njemu je video fudbalskog „terijera”. Takav igrač mu je upravo trebao. U septembru 1959. je potpisao profesionalni ugovor, a za prvi tim je debitovao u oktobru sledeće godine u meču protiv Boltona.

Grube, često i pogibeljne prekršaje na početku karijere pravdao je slabim vidom, zbog koga je ponekad igrao „neoprezno”. „Čistuncima” se dizala kosa na glavi od njegovih preoštrih startova, a „realisti” su izuzetno poštovali njegov učinak na terenu. Celu karijeru nosio je kontaktna sočiva i to mu je, zaista, predstavljalo veliki problem.

Za kratko vreme je postao standardni prvotimac. Makijavelistički pristup (cilj opravdava sredstvo) svakoj utakmici je naišao na opšte odobravanje. Brzo je napredovao na hijerarhijskoj listi ljubimaca navijača. Džordž Best je bio neprikosnoven, Bobi Čarlton odmah za njim, a Nobi Stajls je bio treći.

U dresu Gordog Albiona je prvi put zaigrao 10. aprila 1965. na na Vembliju protiv Škotske, a godinu dana kasnije je na istom stadionu osvojio titulu šampiona sveta. Engleska je u kontroverznom finalu posle produžetaka pobedila tadašnju Zapadnu Nemačku 4:2. Fotografija nasmejanog krezavog Stajlsa kako se veseli tituli, našla se na brojnim posterima, pa se čak i danas može videti u nekim londonskim i mančesterskim pabovima. Snimljene su i neke pesme. 

Najteži rival na putu do finala je bio Portugal u polufinalu. Čuveni Euzebio je do tog meča bio nezaustavljiv. Selektor Engleske Alf Remzi je pred utakmicu duže od sat vremena detaljno razrađivao taktiku. Kada je sastanak završio i igrači krenuli prema svlačionici, uhvatio je Nobija za ruku, odveo ga na stranu i rekao mu:

– Neću da vidim Euzebija na terenu. On je tvoj zadatak.

Stajls je besprekorno obavio posao. Euzebio se praktično nije video.

– Pored njega sam se osećao kao sočno jagnje pored gladnog vuka – priznao je portugalski as.

Dve godine kasnije u finalu Kupa šampiona na Vembliju su igrali Mančester junajted i Benfika. Posle 1:1 u regularnom delu utakmice „Bezbijeve bebe” su pobedile 4:1. Euzebio kao da nije igrao. Stajls ga je opet „isključio” iz igre. Pre toga Junajted je u polufinalu pobedio Real, a Nobi je „ogadio” fudbal jednoj od najvećih zvezda „kraljevskog kluba” Amansiju. Španske novine su danima pisale da je Stajls nepopravljivo nekulturan, ali to je bila samo lažna uteha za zasluženu eliminaciju.

Posle trijumfa u Kupu šampiona igrao je za „đavole” do 1971. kada odlazi u Midlsbro, a zatim i u Preston gde je 1975. godine i zvanično prestao da trči za loptom. Po završetku karijere nije se najbolje snašao u ulozi trenera (Preston, Vankuver, VBA) i tada počinju ponovo teški trenuci u njegovom životu.

U autobiografskoj knjizi „Posle lopte” koja je objavljena 2003. Nobi Stajls priznaje da se posle završetka karijere osećao vrlo depresivno i da je 1989. godine čak razmišljao o samoubistvu.

– Ubacio sam karticu u bankomat da podignem novac i kada je izašlo obaveštenje „nemate dovoljno sredstava” osećao sam se kao da mi je neko zabio nož u leđa. Bilo je ljudi iza mene u redu, ali ja nisam znao da li su videli šta se desilo i jesu li me prepoznali. Nisam mogao da podnesem rizik da li mi je neko „uhvatio” pogled. Dugo sam se borio protiv osećaja uzaludnosti – priznao je Nobi Stajls.

Stajls poslednjih godina ima velikih zdravstvenih problema. Imao je blaži moždani udar, dijagnostikovan mu je kancer prostate. Pre „sudnjega dana” Nobi je odlučio da finansijski obezbedi tri sina. Pre izvesnog vremena na aukciji u Edinburgu je prodao dve zlatne medalje, dres Engleske i Mančester junajteda iz finalnih utakmica za 424.438 funti (525.000 evra).

– Imam tri sina. Imao sam loš period u životu. Sada kada se nalazim u ovim godinama i imam kontrolu nad mojim uspomenama želim da sa njima upravljam. Zato sam se odlučio na ovaj korak jer hoću da cela porodica od toga ima koristi i da svima pomogne – sa suzama u očima prokomentarisao je svoje pojavljivanje na aukciji Nobi Stajl.

Svaki čovek se rađa od Boga i vraća se Bogu. Nobi Stajls se rodio u siromašnoj porodici i poderotine na njegovoj duši u detinjstvu su bile neizmerne. Desio mu se fudbal koji mu je potpuno redizajnirao životnu sudbinu. Ponosan i obraza čista je stekao ime, slavu, popularnost. Postao je svetska „faca”. Ništa nije dobio na  „lepotu”. Zato je 2007. primljen u „Kuću slavnih” engleskog fudbala, a preminuo je 30. oktobra 2020. godine u 78. godini. 

Zaista zaslužuje da se pred njim skine kapa.