ДИРЕКТНО: Кад је мржња јача од „патриотизма“

Ерупција мржње која се акумулирала од прекинуте утакмице четвртфинала Купа Босне и Херцеговине на Кошеву између Сарајева и бањалучког Борца, јер су домаћи тренер Симон Рожман и спортски директор Сенијад Ибричић извели играче са терена у судијској надокнади, кулминирала је дан уочи бараж „утакмице деценије“ у Зеници БиХ – Украјина.

У граду „црне металургије“ осванули су плакати непожељних особа из Фудбалског савеза БиХ неименованих аутора. На удару су се нашли чланови Извршног одбора предвођени председником Вицом Зељковићем из Бањалуке, те генерални секретар Аднан Џемиџић, директор репрезентације Звјездан Мисимовић и, за многе изненађујуће, селектор Саво Милошевић. У Зеници одавно нема металургије, али је црнило остало…

Презиме селектора „змајева“ код многих у Сарајеву и Зеници буди мржњу, без обзира колико је Саво, по доласку на кормило БиХ, покушао да објасни да је „Босанац“ и да је „ово његова прича!“ Није „споран“ само Милошевић у муслиманској „патриотској“ причи „нелогичне земље“, већ свако онај ко долази из Републике Српске и Београда, па чак и сународник из Сарајева који сарађује с њима!!! Још од Дејтона 1995. године један од три народа је себи доделио ексклузивитет апсолутног права на репрезентацију и Савез, у чему су му, политички, кршећи властита акта, обилато помогле прво ФИФА 1996, а затим и УЕФА 1998. признањем организације без постојећих и потребно уважавајућих савеза Републике Српске и Херцег-Босне.

Лавину шовинизма зачињеног мржњом покренуо је Исмир Мирвић, председник ФК Сарајево „црвајући“ атмосферу пред најважнију утакмицу репрезентације против Украјине. Тако је мржња постала јача од „патриотизма“, у њега се, превасходно, највише куну оне „босанске патриоте“ којима је рат написао адресе пребивалишта широм Европе и света, поделио им пасоше: Шведске, Данске, Немачке, Норвешке, Аустрије, Словеније, Канаде, САД… Они који су остали и доживљавали страхоте грађанског рата у БиХ ћуте и раде, желећи да покрију срамоту својих, мржњом задојених, сународника, добро знајући какво је зло мржња донела на ове просторе.

У том слепилу више не вреде ни легенде Фарук Хаџибегић и Блаж Слишковић, само зато што су дошли у Бањалуку и примили две престижне интернационалне награде на 13. „Дану фудбала Републике Српске“. Докле иду људске глупости потврђује и „цинична констатација“ да је селектор Милошевић против Украјине позвао четири играча који наступају за руске клубове, што му је новоприписани грех?!

Отворена подршка Кенана Магоде, министра, културе и спорта Кантона Сарајево „револуционару“ Исмиру Мирвићу у настојању да сруши репрезентацију и Савез.

Да ли је то ново, шаблонирано, поглавље увлачења политике у спорт, односно фудбал БиХ? Заслужује ли човек чији је клуб напустио фудбалски терен на сраман начин да буде кандидат ФС Кантона Сарајево за председника ФС БиХ?