DIREKTNO: Kad je mržnja jača od „patriotizma“

Erupcija mržnje koja se akumulirala od prekinute utakmice četvrtfinala Kupa Bosne i Hercegovine na Koševu između Sarajeva i banjalučkog Borca, jer su domaći trener Simon Rožman i sportski direktor Senijad Ibričić izveli igrače sa terena u sudijskoj nadoknadi, kulminirala je dan uoči baraž „utakmice decenije“ u Zenici BiH – Ukrajina.

U gradu „crne metalurgije“ osvanuli su plakati nepoželjnih osoba iz Fudbalskog saveza BiH neimenovanih autora. Na udaru su se našli članovi Izvršnog odbora predvođeni predsednikom Vicom Zeljkovićem iz Banjaluke, te generalni sekretar Adnan Džemidžić, direktor reprezentacije Zvjezdan Misimović i, za mnoge iznenađujuće, selektor Savo Milošević. U Zenici odavno nema metalurgije, ali je crnilo ostalo…

Prezime selektora „zmajeva“ kod mnogih u Sarajevu i Zenici budi mržnju, bez obzira koliko je Savo, po dolasku na kormilo BiH, pokušao da objasni da je „Bosanac“ i da je „ovo njegova priča!“ Nije „sporan“ samo Milošević u muslimanskoj „patriotskoj“ priči „nelogične zemlje“, već svako onaj ko dolazi iz Republike Srpske i Beograda, pa čak i sunarodnik iz Sarajeva koji sarađuje s njima!!! Još od Dejtona 1995. godine jedan od tri naroda je sebi dodelio ekskluzivitet apsolutnog prava na reprezentaciju i Savez, u čemu su mu, politički, kršeći vlastita akta, obilato pomogle prvo FIFA 1996, a zatim i UEFA 1998. priznanjem organizacije bez postojećih i potrebno uvažavajućih saveza Republike Srpske i Herceg-Bosne.

Lavinu šovinizma začinjenog mržnjom pokrenuo je Ismir Mirvić, predsednik FK Sarajevo „crvajući“ atmosferu pred najvažniju utakmicu reprezentacije protiv Ukrajine. Tako je mržnja postala jača od „patriotizma“, u njega se, prevashodno, najviše kunu one „bosanske patriote“ kojima je rat napisao adrese prebivališta širom Evrope i sveta, podelio im pasoše: Švedske, Danske, Nemačke, Norveške, Austrije, Slovenije, Kanade, SAD… Oni koji su ostali i doživljavali strahote građanskog rata u BiH ćute i rade, želeći da pokriju sramotu svojih, mržnjom zadojenih, sunarodnika, dobro znajući kakvo je zlo mržnja donela na ove prostore.

U tom slepilu više ne vrede ni legende Faruk Hadžibegić i Blaž Slišković, samo zato što su došli u Banjaluku i primili dve prestižne internacionalne nagrade na 13. „Danu fudbala Republike Srpske“. Dokle idu ljudske gluposti potvrđuje i „cinična konstatacija“ da je selektor Milošević protiv Ukrajine pozvao četiri igrača koji nastupaju za ruske klubove, što mu je novopripisani greh?!

Otvorena podrška Kenana Magode, ministra, kulture i sporta Kantona Sarajevo „revolucionaru“ Ismiru Mirviću u nastojanju da sruši reprezentaciju i Savez.

Da li je to novo, šablonirano, poglavlje uvlačenja politike u sport, odnosno fudbal BiH? Zaslužuje li čovek čiji je klub napustio fudbalski teren na sraman način da bude kandidat FS Kantona Sarajevo za predsednika FS BiH?