Висока цена експериментисања

Бламажа. Србија је на озбиљној низбрдици. Експериментисање селектора Драгана Стојковића на утакмици против Русије скупо је коштало Орлове. Наша репрезентација изгубила је трећи од последња четири меча и то на какав начин. Понижена и посрамљена. Искључење Милана Гајића у 22. минуту јесте главни узрок катастрофе, али не и једини.

Мала нам је утеха да смо као тим добро изгледали пре једанаестерца за Русе, кад је резултат 0:4.

Непотребна промена формације

Најављивао је селектор Драган Стојковић још од краја квалификација да ће март искористити да провери нове играче и другачију формацију. Испоставило се да је све промашио. Управо је Милан Гајић, кога је после три године Пикси вратио у репрезентацију, највећи кривац за пораз. Без обзира што турски судија Арда Кардешлер у пријатељском сусрету није морао да примени најстрожа правила, грешка десног бека Орлова је евидентна. Закаснио је за Клушевичем, повукао за руку и пенал је био чист као суза.

Позив Гајићу и због повреде одсутном Алекси Терзићу био је знак да ће Србија, као и у октобру у Будимпешти, играти са четворицом у задњој линији. Филип Младеновић нашао се на левом боку уместо Терзића, међутим, слаба вајда. Евидентно је да Орлови не могу да се добро снађу кад промене формацију и најбоље је да селектор остане веран систему из претходне три године – 3-4-2-1 или 3-4-1-2. За било какав други модел Стојковић нема ни играче, ни времена.

Најбољи не смеју на клупу

Основно питање после катастрофе на стадиону „Лав Јашин” је због чега Пикси није извео најјачи састав, ако се изузму Никола Миленковић, Душан Влаховић и Немања Гудељ. Очигледно је селектор хтео да од првог минута провери Сашу Здјелара, Страхињу Ераковића, Мијата Гаћиновића и Луку Јовића. Било је резона за такву одлуку, међутим, то је уз искључење Гајића био главни узрок катастрофе у Москви.

Здјелар је неуигран са осталим репрезентативцима, дуго га није било у државном тиму и ако већ није играо у квалификацијама није требало ни сад да добије позив, поготово не да почне утакмицу. Прекоманда на позицију штопера после искључења Гајића представљала је изнуђен потез. Здјелар у већем делу меча није ни могао да се покаже и можда ће Пикси тек у Ларнаки стећи прави увид у његов квалитет.

Страхиња Ераковић се попут Гајића и Здјелара, није снашао на домаћем терену у Русији. Честа испадања у задњој линији, последица су и потпуно недефинисаног система и индолентности у нашој игри.

Мијат Гаћиновић је могао да промени ситуацију на терену да је искористио зицер у финишу првог полувремену. Атрактивно је крилни нападач покушао да савлада Сафонова, послао је ипак, лопту изнад гола и још једном остао недоречен у дресу Орлова.

Лука Јовић нас је ове године највише обрадовао како се вратио у фудбалски живот у Милану. Логично је да је добио шансу у четвртак, међутим, није искористио сјајну прилику у прилику после другог гола Баћушки. Вратиће се можда и у дресу репрезентације на ранији ниво, међутим, није још играч који може да представља адекватну замену за Александра Митровића, па и Душана Влаховића.

Србија са Митровићем и Сергејем Милинковић-Савићем од старта, Душаном Тадићем у игри дуже од полувремена, сигурно би другачије изгледала на ВТБ арени. У готово комплетном саставу озбиљније би нас схватио и противник. Овако, лака и брза предаја, само је осоколила Русе да нам напуне мрежу.

Убедљив пораз никад не прија

Селектор Стојковић и капитен Тадић сагласни су у оцени да је боље што нам се катастрофа догодила сад, а не у јуну уочи или не дај Боже на Европском првенству у Немачкој. Никад не ваља изгубити оволико убедљиво, односно јефтино продати кожу. Руси јесу гладни утакмица, са такмичарске сцене удаљени су пре две године, имају и озбиљан квалитет у Головину, Андреју и Алексеју Миранчуку, Закаријану, Горшкову, голману Сафонову, међутим, мисли ли неко да су квалитетнији од Енглеза и Данаца, наша два од три ривала на ЕУРО.

Можемо ли после свега да се надамо да ћемо у Немачкој да прођемо боље него у Катару. На Мондијал 2022. отишли смо еуфорични, охрабрени сјајним резултатима и играма у квалификацијама. Болно приземљење почело је од прве утакмице у Дохи са Бразилом (0:2), окршај са Камеруном (3:3) показао је да Орлови практично добијен меч на великом такмичењу не могу да реше у своју корист. Пораз од Швајцарске (2:3) дефинитивно је показао да ни тај тим Србије није био за велика дела.

Прошлогодишње квалификације за Европско првенство Србија је прошла много теже него што смо очекивали. Податак да смо у последњој утакмици против Бугарске обезбедили пролаз даље, већ тада је упалио аларме. Релативизовао је тада Стојковић евидентне проблеме. Орлови под његовим вођством, једноставно, не умеју да се бране, а ни у нападу више нисмо убојити као до Мондијала.

Обећао је Пикси да ће до јуна покушати да реши те проблеме, а судећи по првој провери само их је продубио. Поново је наша репрезентација деловала као раштимовани оркестар, а биће заиста лоше ако једино оправдање буде Гајићево искључење.

Стојковић без плана Б

Највећи проблем је што сем експериментисања у Москви, завршеног понижавајуће за учесника континенталног шампионата, Драган Стојковић тешко може да смисли нешто ново и Србију унапреди до почетка такмичења у Немачкој. Наш селектор једноставно ни током утакмица, ни како квалификације или велико такмичење одмиче, нема план Б, а план А са којим смо постигли успех у борбама за Катар, је не само истрошен већ и сјајно прочитан од ривала.

Србија је у Москви одиграла 36. утакмицу под командом Драгана Стојковића. Пораз од Русије је девети, уједно и најубедљивији у Пиксијевој селекторској ери. Пре катастрофе на ВТБ арени наша репрезентација високо је поражена од Данске пре две године, такође на пријатељском мечу, у Копенхагену (0:3).

Са 20 победа и седам ремија, наш селектор има позитиван биланс, међутим, прави испити, какви су били они у Катару, тек следе.

Направио је Стојковић сијасет добрих ствари, вратио култ репрезентације, успео да у другој улози оствари оно што је и као играч – споји два велика такмичења, а није безначајан ни пласман у А дивизију Лиге нација.

Порази на пријатељским утакмицама свакако не могу да се третирају као они у квалификацијама или завршним турнирима. Не би ипак, било добро ни за Пиксија, ни за Србију, да нам се понавља оно што се десило у Москви, без обзира је ли на терену 10 или 11 Орлова.

Форсирање приче о новом уговору пре мартовских провера нашег државног тима сад делује претенциозно. И за Стојковића је боље да је питање његовог останка остављено за касније.

Победа на Кипру под морањем

Мање од три месеца до прве утакмице са Енглеском, Пикси пре свега мора да схвати да позиви играчима који досад нису били у првом плану могу само да му штете. Ако је већ формирао гро екипе, селектор и његов стручни штаб морају да се посвете тим играчима и припреме их најбоље што умеју за оно што нас чека на другом великом такмичењу за годину и по дана. Без обзира што нема свих играча на располагању, Стојковић такав став и приступ мора да заузме од понедељка против Кипра. Само са најјачим саставом од првог минута и у провереној формацији 3-4-2-1, Орлови могу до победе, толико неопходне после лоших резултата још од октобарског славља против Црне Горе. Све друго још више би нас забринуло и оптеретило пред почетак ЕУРО. Јунске провере против Аустрије у Бечу (4) и Шведске (8) у Стокхолму, ионако ће представљати финални чин припреме. Ваљало би, можда и морало победити бар једном пре јуна, за самопоуздање и враћање вере у тим, без обзира што снага Кипра није ни приближна нашим осталим ривалима пре континенталне смотре.

Сада и знамо да нисмо прва категорија европског фудбала, али и као такви пласман у осмину финала с правом очекујемо, поготово што би за успех вероватно била довољна и једна победа.