Рефик Козић је доласком у Партизан остварио сан из младости. Међутим, до црно-белог дреса морао је преко Истре из Пуле. Голом је увео Истране у Другу лигу Југославије. У Хумској се радовао се двема титулама шампиона. Каријеру је окончао у Сједињеним Америчким Државама. И данас живи на Флориди.
У његово време само је звездаш Зоран Филиповић брже стекао афирмацију, популарност и репрезентативни статус. Напредовао је брзо и тихо, па успео.
Рођен је 25. децембра 1950. у Бачком Новом Селу.
- Мој отац се 1957. преселио се у Пулу, ту је добио посао, тамо сам и ја одрастао. У Пули сам живео од 1957. до 1972. Каријеру сам почео у пионирима Истре, играо у јуниорима и за сениорски тим Истре. Скаути Партизана запазили су ме на припремама у Ровињу, пратили су ме, па сам 1972. прешао у Београд – подсећа Рефик Козић.
Чинили су му неправду у Пули. Није се наиграо, иако је био опијен и фудбалом и дахом медитерана. Па, ипак, ушао је са клупе у игру , постигао гол у квалификационој утакмици и одвео Истру у Другу лигу Југославије. И уместо да су му били захвални, плату су му преполовили.
- Био сам релативно млад играч, улазио у први тим Истре и на најважнијој утакмици, у квалификацијама за пласман у друголигашко друштво против Радника из Горице ставили су ме на клупу. Ушао сам у игру последњих двадесетак минута кад је постигнут одлучујући гол. Међутим, приликом додељивања награда и премија, мени је припало само пола плате, а рекли су да ако неки играч нешто изузетно направи да ће добити пуну премију. Ја сам постигао одлучујући гол, али ништа од обећања. Из тог гнева одлучио сам да не идем на припреме Истре. Лепо сам се спаковао и отишао у ЈНА. То је био јако добар потез. Касније, кад сам прешао у Партизан, било је јако важно да сам одслужио војни рок.
ЈЕДНОМ ГОДИШЊЕ У СРБИЈИ
Из Партизана је прешао у Сједињене Америчке Државе. Играо је за Тампа Беј, те за култни Космос дворански фудбал. И данас живи далеко.
- Долазим до Србије и осталих новостворених земаља макар један пут годишње. Остао сам велики Југословен. Одем до Сарајева, Бањалуке, у Пулу где сам одрастао. По Београду потрошим највише времена. На Флориди су ми троје деце, моји унуци и то је место где волим да будем. Понављам, сваке године два или три месеца проведем у више градова некадашње Југославије. Посетим родбину и пријатеље – истиче Рефик Козић.
ЦРНО-БЕЛА ПОРОДИЧНА БОЈА
Рефиков син је играо фудбал, а унуци кад их обуче у дрес Партизана, баш су слатки као мед.
- Толико ми је драго да сам имао прилику да их прошле године одведем на Партизанов стадион, њих четворо. И пети је у плану да буде доведен. Имам припремљену и опрему за њих, већ су порасли. Надам се да ћемо се појавити на Партизановом сајту у опреми најдражих, црно–белих боја. Та боја доминира у читавој породици.
У пријатељској утакмици одиграној у Ровињу између Истре и Партизана, руководство црно-белих бацило је око на њега. Онда су загребачки Динамо и Ријека са Козићем желели да консолидују властите редове, али слушао је своје срце. У Хумској је био дефанзивни везни, центархалф, а у ери Томе Калоперовића постао је леви бек. Пуних осам година носио је дрес боја које су му толико драге.
- Никада се није постављало питање за који клуб бих играо. Заинтересовани су били Динамо и Ријека, али кад се појавио Партизан дилеме више није било. Моја одлука била је дефинитивна. Био сам и остао једини играч истарског подручја да је успешно играо за неки београдски клуб. Дакле, одлука је била добра. Постигао сам доста у фудбалу, задовољан сам, али увек постоји могућност да се и више постигне. Руку на срце, задовољан сам.
Са Партизаном је освојио две титуле, 1976. и 1978. Свака је драга на свој начин.
- Први трофеј ми је ипак, дражи. Дошао је након 11 година поста. Све је било фантастично, онај познати гол Ненада Бјековића у 96. минуту. Утакмица је продужена због церемонија пре утакмице, али и током меча било је неких прекида. Тад је Хајдук био много јак, али у последњем колу није победио ОФК Београд на Карабурми. У Љубљану је дошло 5.000 наших навијача из Београда, сви су утрчали на терен да прославимо титулу.
Сезону кад је Партизан спасавао живу главу, да не испадне из Прве лиге Југославије, он није превише играо због повреде, али било је тешко посматрати силна посртања клуба који му је прирастао за срце.
- На несрећу, у том периоду био сам ту. Јесте да је била повреда у питању, али након опоравка успео сам да помогнем да останемо у лиги. Дошло је до смене генерација, било је разних проблема у клубу, али успели смо некако да се извучемо и да сачувамо прволигашки статус.
Каже да је и тад меч Партизана и Црвене звезде био нешто посебно, будио осећања привилегованих за тај празник најпопуларнијег спорта.
- Вечити дерби је био нешто посебно за мене, верујем за све људе на подручју наше Југе. За играче је био нешто фантастично. Одиграо сам 11 вечитих дербија и имао сам прилику на 52. дербију да постигнем изједначујући гол. Сваки меч био је добар, али Звезда је у почетку моје каријере доминирала. Имала је добар тим, нисмо остварили много победа, али касније су се ствари мало промениле. Најдражи моменат и невероватан осећај је био меч на Маракани. Причало се да је било присутно 105.000 гледалаца. То је нешто посебно.
Многи га сматрају фудбалским грубијаном, а прошле године саговорник је био Петар Кривокућа који и данас верује да му је Рефик Козић унаказио каријеру. Шта је од свега тога истина?
- Био сам млађи играч, а он у позним годинама. Имали смо судар колено о колено. Био сам јачи. Он је пао, повреда му се догодила. Жао ми је што је до тога дошло, али није било намере. Не бих се сложио да сам грубијан. Био сам оштар играч, али не знам за неког другог играча који је у дуелу са мном доживео тежу повреду, осим Перо Кривокућа. Лопта ми је била примарна, нисам имао намеру да га повредим. Ја сам три пута оперисао менискус, али нико ме није повредио. Никог не кривим.
На једном од тих дербија жири познатих тада београдских глумица прогласио га је за најбољег фудбалера утакмице.
- Мени је то импоновало, али у другу руку може неко да каже да девојке не знају много о фудбалу. Мало ћу се нашалити, можда је био у питању физички изглед. Можда је то било пресудно у њиховом избору.
У Истри му је тренер био Ђорђе Денин, у Партизану Велибор Васовић, Дамјановић, Калоперовић, Анте Биће Младинић, затим Миладиновић, Матекало, Дуванчић. Један се, ипак, издваја.
- Васовић, дефинитивно. Он ми је пружио прилику када сам дошао у Партизан. Од сваког другог тренера понешто сам научио, али Васке је непревазиђен. Опет, што се тиче организације и вођења клуба захвалност за Бићу Младинића. Он је 1978. допринео убедљивој титули, резултат је његовог начина рада и екипе око себе.



Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.