“Igrao sam oštro, ali nisam bio grubijan”

Refik Kozić je dolaskom u Partizan ostvario san iz mladosti. Međutim, do crno-belog dresa morao je preko Istre iz Pule. Golom je uveo Istrane u Drugu ligu Jugoslavije. U Humskoj se radovao se dvema titulama šampiona. Karijeru je okončao u Sjedinjenim Američkim Državama. I danas živi na Floridi.

U njegovo vreme samo je zvezdaš Zoran Filipović brže stekao afirmaciju, popularnost i reprezentativni status. Napredovao je brzo i tiho, pa uspeo.

Rođen je 25. decembra 1950. u Bačkom Novom Selu.

- Moj otac se 1957. preselio se u Pulu, tu je dobio posao, tamo sam i ja odrastao. U Puli sam živeo od 1957. do 1972. Karijeru sam počeo u pionirima Istre, igrao u juniorima i za seniorski tim Istre. Skauti Partizana zapazili su me na pripremama u Rovinju, pratili su me, pa sam 1972. prešao u Beograd – podseća Refik Kozić.

Činili su mu nepravdu u Puli. Nije se naigrao, iako je bio opijen i fudbalom i dahom mediterana. Pa, ipak, ušao je sa klupe u igru , postigao gol u kvalifikacionoj utakmici i odveo Istru u Drugu ligu Jugoslavije. I umesto da su mu bili zahvalni, platu su mu prepolovili.

- Bio sam relativno mlad igrač, ulazio u prvi tim Istre i na najvažnijoj utakmici, u kvalifikacijama za plasman u drugoligaško društvo protiv Radnika iz Gorice stavili su me na klupu. Ušao sam u igru poslednjih dvadesetak minuta kad je postignut odlučujući gol. Međutim, prilikom dodeljivanja nagrada i premija, meni je pripalo samo pola plate, a rekli su da ako neki igrač nešto izuzetno napravi da će dobiti punu premiju. Ja sam postigao odlučujući gol, ali ništa od obećanja. Iz tog gneva odlučio sam da ne idem na pripreme Istre. Lepo sam se spakovao i otišao u JNA. To je bio jako dobar potez. Kasnije, kad sam prešao u Partizan, bilo je jako važno da sam odslužio vojni rok.

U prijateljskoj utakmici odigranoj u Rovinju između Istre i Partizana, rukovodstvo crno-belih bacilo je oko na njega. Onda su zagrebački Dinamo i Rijeka sa Kozićem želeli da konsoliduju vlastite redove, ali slušao je svoje srce. U Humskoj je bio defanzivni vezni, centarhalf, a u eri Tome Kaloperovića postao je levi bek. Punih osam godina nosio je dres boja koje su mu toliko drage.

- Nikada se nije postavljalo pitanje za koji klub bih igrao. Zainteresovani su bili Dinamo i Rijeka, ali kad se pojavio Partizan dileme više nije bilo. Moja odluka bila je definitivna. Bio sam i ostao jedini igrač istarskog područja da je uspešno igrao za neki beogradski klub. Dakle, odluka je bila dobra. Postigao sam dosta u fudbalu, zadovoljan sam, ali uvek postoji mogućnost da se i više postigne. Ruku na srce, zadovoljan sam.

Sa Partizanom je osvojio dve titule, 1976. i 1978. Svaka je draga na svoj način.

- Prvi trofej mi je ipak, draži. Došao je nakon 11 godina posta. Sve je bilo fantastično, onaj poznati gol Nenada Bjekovića u 96. minutu. Utakmica je produžena zbog ceremonija pre utakmice, ali i tokom meča bilo je nekih prekida. Tad je Hajduk bio mnogo jak, ali u poslednjem kolu nije pobedio OFK Beograd na Karaburmi. U Ljubljanu je došlo 5.000 naših navijača iz Beograda, svi su utrčali na teren da proslavimo titulu.

Sezonu kad je Partizan spasavao živu glavu, da ne ispadne iz Prve lige Jugoslavije, on nije previše igrao zbog povrede, ali bilo je teško posmatrati silna posrtanja kluba koji mu je prirastao za srce.

- Na nesreću, u tom periodu bio sam tu. Jeste da je bila povreda u pitanju, ali nakon oporavka uspeo sam da pomognem da ostanemo u ligi. Došlo je do smene generacija, bilo je raznih problema u klubu, ali uspeli smo nekako da se izvučemo i da sačuvamo prvoligaški status.

Kaže da je i tad meč Partizana i Crvene zvezde bio nešto posebno, budio osećanja privilegovanih za taj praznik najpopularnijeg sporta.

- Večiti derbi je bio nešto posebno za mene, verujem za sve ljude na području naše Juge. Za igrače je bio nešto fantastično. Odigrao sam 11 večitih derbija i imao sam priliku na 52. derbiju da postignem izjednačujući gol. Svaki meč bio je dobar, ali Zvezda je u početku moje karijere dominirala. Imala je dobar tim, nismo ostvarili mnogo pobeda, ali kasnije su se stvari malo promenile. Najdraži momenat i neverovatan osećaj je bio meč na Marakani. Pričalo se da je bilo prisutno 105.000 gledalaca. To je nešto posebno.

Mnogi ga smatraju fudbalskim grubijanom, a prošle godine sagovornik je bio Petar Krivokuća koji i danas veruje da mu je Refik Kozić unakazio karijeru. Šta je od svega toga istina?

- Bio sam mlađi igrač, a on u poznim godinama. Imali smo sudar koleno o koleno. Bio sam jači. On je pao, povreda mu se dogodila. Žao mi je što je do toga došlo, ali nije bilo namere. Ne bih se složio da sam grubijan. Bio sam oštar igrač, ali ne znam za nekog drugog igrača koji je u duelu sa mnom doživeo težu povredu, osim Pero Krivokuća. Lopta mi je bila primarna, nisam imao nameru da ga povredim. Ja sam tri puta operisao meniskus, ali niko me nije povredio. Nikog ne krivim.

Na jednom od tih derbija žiri poznatih tada beogradskih glumica proglasio ga je  za najboljeg fudbalera utakmice.

- Meni je to imponovalo, ali u drugu ruku može neko da kaže da devojke ne znaju mnogo o fudbalu. Malo ću se našaliti, možda je bio u pitanju fizički izgled. Možda je to bilo presudno u njihovom izboru.

U Istri mu je trener bio Đorđe Denin, u Partizanu Velibor Vasović, Damjanović, Kaloperović, Ante Biće Mladinić, zatim Miladinović, Matekalo, Duvančić. Jedan se, ipak, izdvaja.

- Vasović, definitivno. On mi je pružio priliku kada sam došao u Partizan. Od svakog drugog trenera ponešto sam naučio, ali Vaske je neprevaziđen. Opet, što se tiče organizacije i vođenja kluba zahvalnost za Biću Mladinića. On je 1978. doprineo ubedljivoj tituli, rezultat je njegovog načina rada i ekipe oko sebe.