ЕКСКЛУЗИВНО - Зорица Ђурковић: Пионирке темељ европске титуле

Описивање игре и умећа Зорице Ђурковић, легенде Звезде и југословенске кошарке, изискивало би низање суперлатива ком не би било краја. Сама чињеница да је два пута била најбоља играчица Европе није довољна да се млађим генерацијама опише какав је траг у историји оставила и какав је стрелац била.

Можда би миленијалцима најприближније било рећи да би у данашње време (заједно са неколико саиграчица из шампионског тима црвено-белих) била редовни ол-стар играч ВНБА лиге, доминантни кошгетер као што је Дончић у НБА. И то не би било претеривање. Јер можда би била и више од тога. А у оно доба за женску кошарку била је оно што су Љубодраг Симоновић, Драган Кићановић и Дражен Далипагић били у мушкој.

У доба кад се на сва звона (углавном на погрешан начин) говори о родној равноправности, чињеница да су асови попут Зорице Ђурковић, Софије Пекић, Јасне Милосављевић, Наталије Бацановић, пре њих Снешке Зорић, Цице Калушевић,..., потом Анђелије Арбутине, Данијеле Илић, ..., потпуно запостављени понајвише говори о поремећају система вредности.

Ђурковићевој присуство на сцени не недостаје. Сенка и живот у „малом кругу великих људи” заправо и више прија. Мир је пристала да наруши и тек други пут се у последњих пар деценија појави у јавности због читалаца Журнала и брата Зорана, сјајног кошаркашког тренера за млађе узрасте. Повод је велики јубилеј - 45 година од највећег успеха наше клупске женске кошарке - Звездине титуле шампиона Европе. У коју је уткала целу себе.

- Кад треба да се сетим неких догађаја, деси се да погрешим и за десет, 15 година, мени је некако брзо протекло. И стварно је брзо прошло – одговор је Ђурковићеве на питање има ли утисак да је прошло 45 година од тријумфа у Ла Коруњи.

Са легендом каква је Зорица има прегршт тема за разговор, али природно је да у дану јубилеја почнемо управо са титулом првака Европе.

- Могла је можда да дође и раније, исто тако могло је и да не дође до ње. Једноставно били смо клуб који је у дужем периоду, десетак година, играо врхунску кошарку. Колико год да је неопходан и сплет срећних околности, толико смо и радом дошли до титуле. Све године које су претходиле тој титули су уткане у ту једну. Како пролазе године више имам осећај колики је значај, него што сам била свесна тог дана и те године. Све је то требало преспавати и некако схватити где сте. Успомена је изузетно лепа, али ме некад више други подсећају на то, него сама себе.

Наглашава да је то било друго време, у ком је мотив за бављење спортом био потпуно другачији.

- Сви смо играли зато што смо били заљубљени у кошарку, зато што смо просто волели да се дружимо, играмо баскет на улици. Без обзира да ли се бавили кошарком или не тада сте морали да знате да играте баскет. То је била игра, некако идеална за менталитет на подручју Југославије – само баци лопту и одмах се игра. И та игра на улици, тај баскет и дружење са дечацима ме је вукло. Хтела ја или не, потпуно ме је обузело, била је то моја игра, мени прелепа. Чини ми се да су ме терали са улице да уђем у халу, да се не бих повредила. Мене је баскет у великој мери обликовао, јер сам играла са мушкарцима. То се пренело на моју игру, била много ближе некој мушкој филозофији.

Тај женски тим Црвене звезде је обележио једну еру југословенског спорта. Попут шампионског тима црвено-белих из Барија, Металопластике, Партизана, Југопластике… Утицале су на многе девојчице да почну да се баве кошарком.

- Тада је бављење спортом било само последица жеље за игром и лоптом.

Ти почеци су били потпуно другачији него сада кад се плаћа чланарина, кад се прелази из једног у други клуб. Тада су основне школе имале јаке спортске секције, свака била позната по јакој секцији у неком спорту. Задесила сам се у основној школи Ђуро Стругар, морам да поменем мог професора фискултуре Ђорђа Вулетића који је држао кошаркашку секцију. И пар нас из те школске селекције, Славица Табашевић, Дарка Ашанин и ја смо прешле у Звезду у тренутку кад смо, како волим да кажем, знале и леви и десни двокорак и биле првакиње града.

И сећа се добро како је до тога дошло.

- Тада су бивше кошаркашице Звезде, у овом случају Цица Калушевић, одлазиле по Београду у основне школе и биле у контакту са наставницима физичког који су водили те секције. И разговарале су са нама које смо предњачиле и звале нас да дођемо у Звезду. Тако смо моје другарице и ја, као велики број девојчица те генерације у пионирском узрасту отишле да играмо у црвено-бели табор. И погодило се да смо од пионира, преко јуниорки, све до сениорки били срж екипе. Значи, титула у Ла Коруњи је дошла после рада са пиониркама, јуниоркама, сениоркама пажљиво укомпонованих са пар мало старијих девојака.

Говорећи о почецима, дошла је и до тренутка кад је дефинитивно заволела магичну игру.

- На бављење кошарком „натерало” ме је Светско првенство у Љубљани. И данас могу да набројим свих 12 играча који су тада играли и игра на улици са дечацима. И тад сам видела мог идола Љубодрага Симоновића и дефинитивно се заљубила у кошарку. Наравно, почела сам да имитирам Дуција, сада мог великог пријатеља. И то је био мој почетак, тада нисам знала да ће то бити озбиљна прича. Љубав према кошарци, испоставило се једног момента је скоро прерасла професију. Јер, ми смо завршавале факултете и тек касније почеле да добијамо стипендије, које су биле на нивоу џепарца.

Баскет са дечацима донео јој је и велику предност у односу на противнице.

- Моји другари који су ме прихватили да играм са њима учинили су ми велику услугу. Да бих играла са њима, морала сам да будем боља од неких дечака. А да бих била боља морала сам да будем и бржа, да више скочим и не шутирам са груди, него да подигнем лопту изнад главе како ми не би лупили рампу. То сам пренела и у Звезду, а Браца Алагић је пустио тај таленат да се развија.

На помен тога да је освојила 13 титула са Звездом, збунила се, јер не води рачуна о „бројевима”. И тако смо се вратили смо се на причу о најзначајнијој титулу.

- Стварно се потрефила једна добра генерација, понављам од пионирских, па до сениорских дана која кулминирала овом титулом. По значају та победа је највећа. Али, на пример ту финалну утакмицу смо добили неочекивано лако, иако противник није био лош. Ваљда је и значај тог финала допринео да смо ми некако експлодирале. Али, ако се сетите полуфинала овде у Београду против Перника било је драматично до краја. Играли смо два продужетка. Стварно не памтим тежу физичку и менталну утакмицу. Њу бих издвојила по драматичности, не и по значају. Знам и да смо једну титулу првака Југославије освојили тако што смо директног конкурента Монтинг победили у Загребу.

Успесима је, наглашава, у огромној мери допринело и другарство.

- Тренер од пионирског узраста до те титуле је био Браца Алагић, човек који нам је значио више од тренера, био нам је свима отац. Бринуо се о нама баш као о својој дечурлији. То пријатељство је толико битна ствар, што се вероватно и видело на терену. Није било сујета, није било ко ће више да да кошева, ко ће да игра мање, све смо биле раднице на терену. Неко је могао више, неко је могао мање, али се све лепо укомпоновало и уз све то имали смо тренера кога смо бескрајно волеле и поштовале. Његова реч је била закон и све је штимало. Дан данас, већ 30 година се дружимо. Те девојке, које су биле некад пионирке, сада смо мајке, жене, баке, куме међусобно… И као што је лепо што се сад сећам оваквих резултата, са једнаком топлином се сетим и неких јуниорских првенстава и свега што иде уз бабљење спортом. Јер, битно је да сте у колективу у ком налазите потврду у себи. И кад ме неко пита, зашто сад играш тенис, одговарам да сам лепо изабрала као дете, јер тад је важно да будете у колективном спорту због проналажења свог места у друштву, доказивања, потврђивања, прихватања заједничких радовања и пораза… А да сам су ме тата и мама као дете од пет година водили на тенис, мислим да би ми то било незанимљиво. Сад кад сам у годинама прелепо ми је да изађем на терен и играм са људима који су ми драги, на шљаци која је мекана и не смета ми за колена, да се успут сунчам… Али кад сте млади, мишљења сам да је врло важно да се бавите колективним спортом.

Разговор који би могао да буде добар темељ грађе за књигу, није могуће сажети у један текст. Пред растанак са шампионком, у правом смислу те речи, констатовали смо да је и финале Купа шампиона из ’81 готово једнако титули.

- Знам да смо у Сен Азеру се добро носиле против Даугаве, боље рећи против Семјонове. Ко је пратио кошарку, зна да је она била висока 210 сантиметара. Наш центар 180 и нешто, а она 210. Било је немогуће парирати, већ само покушати да се умањи њен учинак у игри. Наша сатисфакција је била у томе што је Семјонова морала да игра 40 минута. што никад није био случај, јер није могла физички издржи. А против нас је морала да буде на терену. Тако да, ако мене питате такође мислим да смо тада „освојили” такмичење, јер та борба није била равноправна.