EKSKLUZIVNO - Zorica Đurković: Pionirke temelj evropske titule

Opisivanje igre i umeća Zorice Đurković, legende Zvezde i jugoslovenske košarke, iziskivalo bi nizanje superlativa kom ne bi bilo kraja. Sama činjenica da je dva puta bila najbolja igračica Evrope nije dovoljna da se mlađim generacijama opiše kakav je trag u istoriji ostavila i kakav je strelac bila.

Možda bi milenijalcima najpribližnije bilo reći da bi u današnje vreme (zajedno sa nekoliko saigračica iz šampionskog tima crveno-belih) bila redovni ol-star igrač VNBA lige, dominantni košgeter kao što je Dončić u NBA. I to ne bi bilo preterivanje. Jer možda bi bila i više od toga. A u ono doba za žensku košarku bila je ono što su Ljubodrag Simonović, Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić bili u muškoj.

U doba kad se na sva zvona (uglavnom na pogrešan način) govori o rodnoj ravnopravnosti, činjenica da su asovi poput Zorice Đurković, Sofije Pekić, Jasne Milosavljević, Natalije Bacanović, pre njih Sneške Zorić, Cice Kalušević,..., potom Anđelije Arbutine, Danijele Ilić, ..., potpuno zapostavljeni ponajviše govori o poremećaju sistema vrednosti.

Đurkovićevoj prisustvo na sceni ne nedostaje. Senka i život u „malom krugu velikih ljudi” zapravo i više prija. Mir je pristala da naruši i tek drugi put se u poslednjih par decenija pojavi u javnosti zbog čitalaca Žurnala i brata Zorana, sjajnog košarkaškog trenera za mlađe uzraste. Povod je veliki jubilej - 45 godina od najvećeg uspeha naše klupske ženske košarke - Zvezdine titule šampiona Evrope. U koju je utkala celu sebe.

- Kad treba da se setim nekih događaja, desi se da pogrešim i za deset, 15 godina, meni je nekako brzo proteklo. I stvarno je brzo prošlo – odgovor je Đurkovićeve na pitanje ima li utisak da je prošlo 45 godina od trijumfa u La Korunji.

Sa legendom kakva je Zorica ima pregršt tema za razgovor, ali prirodno je da u danu jubileja počnemo upravo sa titulom prvaka Evrope.

- Mogla je možda da dođe i ranije, isto tako moglo je i da ne dođe do nje. Jednostavno bili smo klub koji je u dužem periodu, desetak godina, igrao vrhunsku košarku. Koliko god da je neophodan i splet srećnih okolnosti, toliko smo i radom došli do titule. Sve godine koje su prethodile toj tituli su utkane u tu jednu. Kako prolaze godine više imam osećaj koliki je značaj, nego što sam bila svesna tog dana i te godine. Sve je to trebalo prespavati i nekako shvatiti gde ste. Uspomena je izuzetno lepa, ali me nekad više drugi podsećaju na to, nego sama sebe.

Naglašava da je to bilo drugo vreme, u kom je motiv za bavljenje sportom bio potpuno drugačiji.

- Svi smo igrali zato što smo bili zaljubljeni u košarku, zato što smo prosto voleli da se družimo, igramo basket na ulici. Bez obzira da li se bavili košarkom ili ne tada ste morali da znate da igrate basket. To je bila igra, nekako idealna za mentalitet na području Jugoslavije – samo baci loptu i odmah se igra. I ta igra na ulici, taj basket i druženje sa dečacima me je vuklo. Htela ja ili ne, potpuno me je obuzelo, bila je to moja igra, meni prelepa. Čini mi se da su me terali sa ulice da uđem u halu, da se ne bih povredila. Mene je basket u velikoj meri oblikovao, jer sam igrala sa muškarcima. To se prenelo na moju igru, bila mnogo bliže nekoj muškoj filozofiji.

Taj ženski tim Crvene zvezde je obeležio jednu eru jugoslovenskog sporta. Poput šampionskog tima crveno-belih iz Barija, Metaloplastike, Partizana, Jugoplastike… Uticale su na mnoge devojčice da počnu da se bave košarkom.

- Tada je bavljenje sportom bilo samo posledica želje za igrom i loptom.

Ti počeci su bili potpuno drugačiji nego sada kad se plaća članarina, kad se prelazi iz jednog u drugi klub. Tada su osnovne škole imale jake sportske sekcije, svaka bila poznata po jakoj sekciji u nekom sportu. Zadesila sam se u osnovnoj školi Đuro Strugar, moram da pomenem mog profesora fiskulture Đorđa Vuletića koji je držao košarkašku sekciju. I par nas iz te školske selekcije, Slavica Tabašević, Darka Ašanin i ja smo prešle u Zvezdu u trenutku kad smo, kako volim da kažem, znale i levi i desni dvokorak i bile prvakinje grada.

I seća se dobro kako je do toga došlo.

- Tada su bivše košarkašice Zvezde, u ovom slučaju Cica Kalušević, odlazile po Beogradu u osnovne škole i bile u kontaktu sa nastavnicima fizičkog koji su vodili te sekcije. I razgovarale su sa nama koje smo prednjačile i zvale nas da dođemo u Zvezdu. Tako smo moje drugarice i ja, kao veliki broj devojčica te generacije u pionirskom uzrastu otišle da igramo u crveno-beli tabor. I pogodilo se da smo od pionira, preko juniorki, sve do seniorki bili srž ekipe. Znači, titula u La Korunji je došla posle rada sa pionirkama, juniorkama, seniorkama pažljivo ukomponovanih sa par malo starijih devojaka.

Govoreći o počecima, došla je i do trenutka kad je definitivno zavolela magičnu igru.

- Na bavljenje košarkom „nateralo” me je Svetsko prvenstvo u Ljubljani. I danas mogu da nabrojim svih 12 igrača koji su tada igrali i igra na ulici sa dečacima. I tad sam videla mog idola Ljubodraga Simonovića i definitivno se zaljubila u košarku. Naravno, počela sam da imitiram Ducija, sada mog velikog prijatelja. I to je bio moj početak, tada nisam znala da će to biti ozbiljna priča. Ljubav prema košarci, ispostavilo se jednog momenta je skoro prerasla profesiju. Jer, mi smo završavale fakultete i tek kasnije počele da dobijamo stipendije, koje su bile na nivou džeparca.

Basket sa dečacima doneo joj je i veliku prednost u odnosu na protivnice.

- Moji drugari koji su me prihvatili da igram sa njima učinili su mi veliku uslugu. Da bih igrala sa njima, morala sam da budem bolja od nekih dečaka. A da bih bila bolja morala sam da budem i brža, da više skočim i ne šutiram sa grudi, nego da podignem loptu iznad glave kako mi ne bi lupili rampu. To sam prenela i u Zvezdu, a Braca Alagić je pustio taj talenat da se razvija.

Na pomen toga da je osvojila 13 titula sa Zvezdom, zbunila se, jer ne vodi računa o „brojevima”. I tako smo se vratili smo se na priču o najznačajnijoj titulu.

- Stvarno se potrefila jedna dobra generacija, ponavljam od pionirskih, pa do seniorskih dana koja kulminirala ovom titulom. Po značaju ta pobeda je najveća. Ali, na primer tu finalnu utakmicu smo dobili neočekivano lako, iako protivnik nije bio loš. Valjda je i značaj tog finala doprineo da smo mi nekako eksplodirale. Ali, ako se setite polufinala ovde u Beogradu protiv Pernika bilo je dramatično do kraja. Igrali smo dva produžetka. Stvarno ne pamtim težu fizičku i mentalnu utakmicu. Nju bih izdvojila po dramatičnosti, ne i po značaju. Znam i da smo jednu titulu prvaka Jugoslavije osvojili tako što smo direktnog konkurenta Monting pobedili u Zagrebu.

Uspesima je, naglašava, u ogromnoj meri doprinelo i drugarstvo.

- Trener od pionirskog uzrasta do te titule je bio Braca Alagić, čovek koji nam je značio više od trenera, bio nam je svima otac. Brinuo se o nama baš kao o svojoj dečurliji. To prijateljstvo je toliko bitna stvar, što se verovatno i videlo na terenu. Nije bilo sujeta, nije bilo ko će više da da koševa, ko će da igra manje, sve smo bile radnice na terenu. Neko je mogao više, neko je mogao manje, ali se sve lepo ukomponovalo i uz sve to imali smo trenera koga smo beskrajno volele i poštovale. Njegova reč je bila zakon i sve je štimalo. Dan danas, već 30 godina se družimo. Te devojke, koje su bile nekad pionirke, sada smo majke, žene, bake, kume međusobno… I kao što je lepo što se sad sećam ovakvih rezultata, sa jednakom toplinom se setim i nekih juniorskih prvenstava i svega što ide uz babljenje sportom. Jer, bitno je da ste u kolektivu u kom nalazite potvrdu u sebi. I kad me neko pita, zašto sad igraš tenis, odgovaram da sam lepo izabrala kao dete, jer tad je važno da budete u kolektivnom sportu zbog pronalaženja svog mesta u društvu, dokazivanja, potvrđivanja, prihvatanja zajedničkih radovanja i poraza… A da sam su me tata i mama kao dete od pet godina vodili na tenis, mislim da bi mi to bilo nezanimljivo. Sad kad sam u godinama prelepo mi je da izađem na teren i igram sa ljudima koji su mi dragi, na šljaci koja je mekana i ne smeta mi za kolena, da se usput sunčam… Ali kad ste mladi, mišljenja sam da je vrlo važno da se bavite kolektivnim sportom.

Razgovor koji bi mogao da bude dobar temelj građe za knjigu, nije moguće sažeti u jedan tekst. Pred rastanak sa šampionkom, u pravom smislu te reči, konstatovali smo da je i finale Kupa šampiona iz ’81 gotovo jednako tituli.

- Znam da smo u Sen Azeru se dobro nosile protiv Daugave, bolje reći protiv Semjonove. Ko je pratio košarku, zna da je ona bila visoka 210 santimetara. Naš centar 180 i nešto, a ona 210. Bilo je nemoguće parirati, već samo pokušati da se umanji njen učinak u igri. Naša satisfakcija je bila u tome što je Semjonova morala da igra 40 minuta. što nikad nije bio slučaj, jer nije mogla fizički izdrži. A protiv nas je morala da bude na terenu. Tako da, ako mene pitate takođe mislim da smo tada „osvojili” takmičenje, jer ta borba nije bila ravnopravna.