Аплауз је верен пратилац Тонија Кукоча у Београду. Снажним пљеском поздравили су га у Београдској арени и навијачи Партизана пред утакмицу против Олимпијакоса иако велика већина није била ни рођена кад је Сплићанин носећи дрес Југопластике наговештавао да ће се попети на кошаркашки Олимп. Узвратио је поздрав махањем и благим наклоном, као што је чини и пре више од три деценије.
Кукоч открива да постоји тајна веза са црно-белима.
- Могао сам да будем играч Партизана – каже члан Куће славних НБА: - Тачније, могли смо Дино Рађа и ја да будемо играчи Партизана. Могло је да се деси, али није.
Кад се већ поменули, ред је и да откријете тајну до краја.
- Не знам колико је то заиста тајна. Док смо Рађа и ја били у Пули на припремама репрезентације дошао нам је Драган Кићановић и предложио да пређемо у Партизан. Кића је тада био директор клуба, а нас двојица играчи Југопластике која нам још није нудила уговор. Лепо нас је наговарао, рекао да је све припремљено, да ће све бити брзо завршено. Онда смо нас двојица звали кућама и рекли родитељима да имамо понуде за прелазак у Партизан. Ја сам рекао да хоћу да идем. Онда су наши родитељи звали људе из Југопластике, а они чим су чули шта се дешава звали су нас и рекли да се вратимо у собу, закључамо и да не излазимо док они не дођу. Тако смо и урадили. Закључали смо се у соби и остали играчи Југопластике.
Како сте успели да избегнете следеће замке и не замерите се ни једној „страни“ при распаду Југославије?
- Можда зато што сам отишао 1991. Нисам имао времена да се било коме замерим. Рат нисам могао да занемарим, да се правим да не постоји, али могао сам више да играм кошарку и да се бринем о људима са којима сам одрастао.
Освајали сте медаље као репрезентативац Хрватске, али у Београдску арену сте изашли као легенда југословенске кошарке. Како данас гледате на то време?
- Велика лига, одлична кошарка и пријатељи за цео живот. Не могу да се удаљим од Дивца, Паспаља, Ђорђевића, Даниловића и свих других зато што је у једном тренутку повучена линија границе. Кошарка нас је направила људима и пријатељима.
Сви заједно сте писали историју југословенсе кошарке, али нисте стигли да напишете последње поглавље. Да ли се понекад и сами питате „шта би било да је било“, да је „онај“ тим Југославије могао да игра финале Олимпијских игара 1992. против оригиналног америчког „Дрим тима“?
- Питао сам се много пута и многи су ме питали о томе.
Какав је одговор?
- Била би то најбоља утакмица у историји кошарке!
Да ли би „Бели харлем“ победио „Дрим тим“?
- Не верујем да би се то догодило у том тренутку, те 1992. Можда са искуством које смо сви стекли неколико година касније. Са по три или четири сезоне у НБА били бисмо конкурентнији. У време Игара у Барселони били смо још европски играчи, а на НБА играче смо гледали као на ванземаљце. Гледали смо их на видео-касетама и то су углавном били снимци најбољих потеза на утакмицама, па смо на њих гледали као на богове кошарке. После видиш да су и они људи, да имају добре и лоше периоде. Кад је та импресионираност нестала променили су се и резултати, па су европске репрезентације почеле да побеђују америчку селекцију. За сада се то дешава на светском првенству, Американцима су Олимпијске игре много важније. У сваком случају, да је на Играма 1992. било утакмице Југославија – САД била би то најбоља утакмица свих времена.
Да ли и ви делите мишеље да је ваша генерација репрезентације Југославије скренула пажњу НБА лиге и отворила врата Европљанима?
- Свакако да смо их приморали да обрате пажњу на оно што се дешава у Европи. У том тренутку смо ми били доминантни, али било је још одличних европских кошаркаша. За Америку је то био тренутак кад су схватили да и ван њихове лиге има кошаркаша који могу да брзо трче, високо скачу, да погађају у серијама... С друге стране и нама је НБА био изазов, прилика да проверимо колико смо добри против најбољих.
Ви сте стигли међу најбоље од најбољих, у Чикаго булсе са Мајклом Џорданом и Скотијем Пипеном и учествовали у ставрању „династије“, освајању три шампионска прстена. Колико су они заиста били бољи од „остатка света“.
- Џордан је набољи кошаркаш свих времена. Нема тога који с њим може да се пореди. Пипен је велики играч. Радио је много посла. Жао ми је кад видим у каквом је стању данас. Стив Кер је ваљда најбољи „тројкаш“ у историји. Кад немаш коме да даш лопту, даш је Керу и он погоди тројку. Шта да кажем о Родману? Он се љутио на противничке играче кад нису играли довољно добро, па је после утакмице возио онај бицикл-тренажер да се умори. Чак и Џордану је била потребна екипа да би освојио прстење, а екипи тренер. Мислим да је само Фил Џексон могао да ради са том групом.
Каква је НБА данас?
- Мекана! Не свиђа ми се шта су правила направила од кошарке. Дефанзивне три секунде су лоше промениле игру. Не свиђа ми се ни правило колико рука мора бити испружена при контакту са противничким играчем. Правила су променила кошарку и уништила одбрану. Разумем да публика долази да види како играчи погађају кош, али шта има од игре на утакмици са 250 поена? Џордан је једном у сезони убацивао 50-60 поена и то је било чудо од утакмице. Сада сваке три-четири недеље неки играч убаци 60 поена и ником ништа. Намa, Булсима, Лука Дончић је убацио 60 поена на једној утакмици. Можда би исто дао и против Булса у којима сам ја играо, али бар 50 би било из слободних бацања, а наш шесторица би изашли због шест личних.
Да ли је таква НБА и данас изазов за европске играче?
- Како за кога. Не мора свако да дође у НБА. Дејан Бодирога никада није искористио понуде да иде у НБА и никада није зажалио. Неки „нови клинци“ су се успешно прилагодили, Јокић, Дончић, Бобан и Богдан Богдановић... Добро је што је европска кошарка и даље другачија од НБА. У једном тренутку смо успели да натерамо Американце да се отворе за Европљане и они су променили америчку кошарку. Европа и даље гледа према Америци и упоређује се, али је задржала и нешто своје и то је добро.
ЈОКИЋ НИЈЕ НАЈБОЉИ
Никола Јокић доминира НБА због стила игре на које амерички кошаркаши нису припремљени, сматра Тони Кукоч.
- Јокић није атлета, не трчи брзо и не скаче као амерички играчи са колеџа, али има невероватну особину да утакмицу уведе у ритам који њему одговара. Погађа, асистира, хвата лопте, све у неком свом „моду“. Кад уведе утакмицу у ритам који њему одговара онда може да ради шта хоће.
Јокић је званично најбољи играч НБА. Да ли је и најбољи са ових простора у НБА?
- Можда ће бити, али још није. Јокић и поред све статистике није на позицији центра на нивоу Дивца и Рађе. Дивац је пре 30 година изненадио Америку како води лопту са својим висином, Рађа како је могао да ухвати лопту под кошем и стигне на другу страну да поентира. Ко се сећа Сабониса зна како је и он доминирао као центар..Штета што су га Ахилове тетиве толико мучиле. Јокић је много напредовао и може још много да унапреди игру.
ПИНК ПАНТЕР ДРАЖИ ОД КОНОБАРА
„Величанствена седмица“ није први филм о Кукочу. Један је снимљен у продукцији Чикаго булса. Носи наслов „Конобар“, по надимку који је добио у Чикагу.
- Неко је рекао да увек видим ко је слободан да му додам лопту као што конобар види ко зове по наруџбину. Не знам ко ми је дао надимак. Свидео се и медијима. На једној слици позирам у оделу конобара са тацном и с лоптом у њој, преко ручника на рукаву. Добра је то слика, имала је леп одјек.
У Сплиту сте били Пинк Пантер, у Италији су вас звали Сплитски паук, у Чикагу Конобар. Који је надимак најдражи.
- Свакако Пинк Пантер. Сећам се серије неких сличица на којој сам нацртан као Пинк Пантер. Највише ми и пристаје. Волим тај надимам – рекао је Кукоч.
„СЕДМИЦА“ ЗБОГ СТИВА ЏАНГЛА
У време кад су кошаркаши носили дресове са бројевима од 4 до 15 Кукоч је приграбио „седмицу“ и с њом на леђима ушао у легенду.
- Отац ми је био голман нижеразредне Наде и често ме је водио на утакмице Хајдука. Волео сам Шурјака, добар сам и данас са браћом Вујовић, Јерковића, и данас сам добар са браћом Вујовоћ, са Слишковићем, али највише сам волео Славишу Жунгула. Волео сам како је давао голове главом. Увукао ми се у срце. Кад ми је кошарка постала озбиљна морао сам да чекам на „седмицу“. У Југопластици ју је носио Јерков. Кад је отишао узео ју је Тудор. Кад је и он отишао и кад сам видео да је слободна одмах сам рекао да је узимам. Кад сам је узео више је ником нисам дао.
Касније сте кренули његовим путем. И Славиша Жунгул направио велику каријеру у САД...
- Жунгул је био звезда Космоса из Њујорка. Касније је отворио цвећару. Кад сам дошао питао сам да ли познајем Стива Џангла. Убеђивали су ме да је из моје земље и из мог града, а ја нисам имао појма о коме говоре. Онда сам схватио да имају проблема да повежу сва слова у имену Славише Жунгула онако како би писало. Име су му скратили на Стив, али са Жунгул су се баш мучили и постао је Џангл. Тако је мој идол сад Стив Џангл.
НИКОЛИЋ И ТОПЛА ВОДА
Кукоч сматра да европским тренерима има места у НБА.
- У Америци веома цене европске тренере. Поштују то што су из другачије школе. Жељко Обрадовић би могао да ради у НБА, али нисам сигуран како би играчи прихватили његов стил. Игор Кошков и Дарко Радаковић су заузели своја места. На жалост Дејан Милојевић није више међу нама. Имао је лепу будућност. Стив Кер га је често питао за мишљење, уважавао је његове идеје. Схватао је вредност другачијег погледа на кошарку коју је Милојевић донео из Европе.
Двојицу тренера Кукоч издваја. Први је утемељивач југословенске и српске школе кошарке.
- Мени лично највише је значио рад са Александром Николићем. Имао је другачији поглед на кошарку. Долазио је на тренинге Југопласитике. Седео би на трибини и гледао тренинг, а онда би одједном викнуо „стани“ и дошао на терен да каже шта је видео. Умео је да објасни тако да ти одмах све буде јасно. Саветовао је да ћемо најбоље играти ако се играмо кошарке, ако не робујемо шаблонима. Убедио је Божу Маљковића да ми дозволи неке излете у игри. Говорио му је да ме пусти да измислим топлу воду.
Други је Фил Џексон, тренер Чикаго булса.
- Џексон је имао необичан филозофски приступ. Пред утакмице нам је пуштао разне филмове, доносио нам индијанске сувенире и увек би рекао нешто неочекивано. На полувремену једне утакмице губили смо 24 поена. Он је ушао у свлачионицу и рекао „одлично, имамо их тачно тамо где смо желели и сада ћемо да их прегазимо“. Победили смо – сећа се Кукоч.
ФИЛМ И ЏОРДАН
Кукоч је у Београд дошао због премијере филма „Величанствена седмица“ режисера Сабахудина Баха Топалбећировића у копродукцији Симпосара и Спорт клуба. Од идеје до реализције је прошло три године.
- Чудно ми је било да се о мени прави филм. Нисам мислио да има разлога, да нема шта занимљиво да се исприча. Баш тад је требало и да ме приме у Кућу славних НБА и замолио сам га да мало сачека, али смо урадили један интервју који је на Јутјубу имао велики одјек. Бахо је хтео да искористимо тренутак. Он је све урадио, ја сам позвао неколико људи из Чикага, и склопило се у филм.
У филму говоре Кукочеви некадшањи тренери и саиграчи, међу њима и Мајкл Џордан који је филмску екипу угостио у својој кући на Флориди.
- Са Џорданом сам задржао блиску везу. Често смо у контакту. Понекад дође у Чикаго, чешће ја одем код њега на Флориду. Одиграмо неколико партија голфа и попушимо неколико томпуса – рекао је Кукоч.
ТОНИ КУКОЧ
Рођен: 18. септембра 1968. у Сплиту.
Клубови: Југопластика (1985-1991), Бенетон (1991-1993), Чикаго булс (1993-2000), Филаделфија (2000-2001), Атланта хоукс (2001-02), Милвоки бакс (2002-06).
Репрезентација: Југославија (1985-1991), Хрватска (1992-95).
Клупски трофеји: шампион Југославије (4), Куп Југослације (2), шампион Италије (1), Куп Италије (1), шампион НБА (3), Куп европских шампиона (3).
Репрезентација: златне медаље Светско првенство 1990, ЕП 1989. и 1991, ЕП до 16 година (1985), ЕП до 18 година (1986), светско првенство до 19 година (1987). Сребрне медаље ОИ 1988, ОИ 1992.
Бронзане медаље ЕП 1987, СП 1994. и ЕП 1995.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
