Aplauz je veren pratilac Tonija Kukoča u Beogradu. Snažnim pljeskom pozdravili su ga u Beogradskoj areni i navijači Partizana pred utakmicu protiv Olimpijakosa iako velika većina nije bila ni rođena kad je Splićanin noseći dres Jugoplastike nagoveštavao da će se popeti na košarkaški Olimp. Uzvratio je pozdrav mahanjem i blagim naklonom, kao što je čini i pre više od tri decenije.
Kukoč otkriva da postoji tajna veza sa crno-belima.
- Mogao sam da budem igrač Partizana – kaže član Kuće slavnih NBA: - Tačnije, mogli smo Dino Rađa i ja da budemo igrači Partizana. Moglo je da se desi, ali nije.
Kad se već pomenuli, red je i da otkrijete tajnu do kraja.
- Ne znam koliko je to zaista tajna. Dok smo Rađa i ja bili u Puli na pripremama reprezentacije došao nam je Dragan Kićanović i predložio da pređemo u Partizan. Kića je tada bio direktor kluba, a nas dvojica igrači Jugoplastike koja nam još nije nudila ugovor. Lepo nas je nagovarao, rekao da je sve pripremljeno, da će sve biti brzo završeno. Onda smo nas dvojica zvali kućama i rekli roditeljima da imamo ponude za prelazak u Partizan. Ja sam rekao da hoću da idem. Onda su naši roditelji zvali ljude iz Jugoplastike, a oni čim su čuli šta se dešava zvali su nas i rekli da se vratimo u sobu, zaključamo i da ne izlazimo dok oni ne dođu. Tako smo i uradili. Zaključali smo se u sobi i ostali igrači Jugoplastike.
Kako ste uspeli da izbegnete sledeće zamke i ne zamerite se ni jednoj „strani“ pri raspadu Jugoslavije?
- Možda zato što sam otišao 1991. Nisam imao vremena da se bilo kome zamerim. Rat nisam mogao da zanemarim, da se pravim da ne postoji, ali mogao sam više da igram košarku i da se brinem o ljudima sa kojima sam odrastao.
Osvajali ste medalje kao reprezentativac Hrvatske, ali u Beogradsku arenu ste izašli kao legenda jugoslovenske košarke. Kako danas gledate na to vreme?
- Velika liga, odlična košarka i prijatelji za ceo život. Ne mogu da se udaljim od Divca, Paspalja, Đorđevića, Danilovića i svih drugih zato što je u jednom trenutku povučena linija granice. Košarka nas je napravila ljudima i prijateljima.
Svi zajedno ste pisali istoriju jugoslovense košarke, ali niste stigli da napišete poslednje poglavlje. Da li se ponekad i sami pitate „šta bi bilo da je bilo“, da je „onaj“ tim Jugoslavije mogao da igra finale Olimpijskih igara 1992. protiv originalnog američkog „Drim tima“?
- Pitao sam se mnogo puta i mnogi su me pitali o tome.
Kakav je odgovor?
- Bila bi to najbolja utakmica u istoriji košarke!
Da li bi „Beli harlem“ pobedio „Drim tim“?
- Ne verujem da bi se to dogodilo u tom trenutku, te 1992. Možda sa iskustvom koje smo svi stekli nekoliko godina kasnije. Sa po tri ili četiri sezone u NBA bili bismo konkurentniji. U vreme Igara u Barseloni bili smo još evropski igrači, a na NBA igrače smo gledali kao na vanzemaljce. Gledali smo ih na video-kasetama i to su uglavnom bili snimci najboljih poteza na utakmicama, pa smo na njih gledali kao na bogove košarke. Posle vidiš da su i oni ljudi, da imaju dobre i loše periode. Kad je ta impresioniranost nestala promenili su se i rezultati, pa su evropske reprezentacije počele da pobeđuju američku selekciju. Za sada se to dešava na svetskom prvenstvu, Amerikancima su Olimpijske igre mnogo važnije. U svakom slučaju, da je na Igrama 1992. bilo utakmice Jugoslavija – SAD bila bi to najbolja utakmica svih vremena.
Da li i vi delite mišelje da je vaša generacija reprezentacije Jugoslavije skrenula pažnju NBA lige i otvorila vrata Evropljanima?
- Svakako da smo ih primorali da obrate pažnju na ono što se dešava u Evropi. U tom trenutku smo mi bili dominantni, ali bilo je još odličnih evropskih košarkaša. Za Ameriku je to bio trenutak kad su shvatili da i van njihove lige ima košarkaša koji mogu da brzo trče, visoko skaču, da pogađaju u serijama... S druge strane i nama je NBA bio izazov, prilika da proverimo koliko smo dobri protiv najboljih.
Vi ste stigli među najbolje od najboljih, u Čikago bulse sa Majklom Džordanom i Skotijem Pipenom i učestvovali u stavranju „dinastije“, osvajanju tri šampionska prstena. Koliko su oni zaista bili bolji od „ostatka sveta“.
- Džordan je nabolji košarkaš svih vremena. Nema toga koji s njim može da se poredi. Pipen je veliki igrač. Radio je mnogo posla. Žao mi je kad vidim u kakvom je stanju danas. Stiv Ker je valjda najbolji „trojkaš“ u istoriji. Kad nemaš kome da daš loptu, daš je Keru i on pogodi trojku. Šta da kažem o Rodmanu? On se ljutio na protivničke igrače kad nisu igrali dovoljno dobro, pa je posle utakmice vozio onaj bicikl-trenažer da se umori. Čak i Džordanu je bila potrebna ekipa da bi osvojio prstenje, a ekipi trener. Mislim da je samo Fil Džekson mogao da radi sa tom grupom.
Kakva je NBA danas?
- Mekana! Ne sviđa mi se šta su pravila napravila od košarke. Defanzivne tri sekunde su loše promenile igru. Ne sviđa mi se ni pravilo koliko ruka mora biti ispružena pri kontaktu sa protivničkim igračem. Pravila su promenila košarku i uništila odbranu. Razumem da publika dolazi da vidi kako igrači pogađaju koš, ali šta ima od igre na utakmici sa 250 poena? Džordan je jednom u sezoni ubacivao 50-60 poena i to je bilo čudo od utakmice. Sada svake tri-četiri nedelje neki igrač ubaci 60 poena i nikom ništa. Nama, Bulsima, Luka Dončić je ubacio 60 poena na jednoj utakmici. Možda bi isto dao i protiv Bulsa u kojima sam ja igrao, ali bar 50 bi bilo iz slobodnih bacanja, a naš šestorica bi izašli zbog šest ličnih.
Da li je takva NBA i danas izazov za evropske igrače?
- Kako za koga. Ne mora svako da dođe u NBA. Dejan Bodiroga nikada nije iskoristio ponude da ide u NBA i nikada nije zažalio. Neki „novi klinci“ su se uspešno prilagodili, Jokić, Dončić, Boban i Bogdan Bogdanović... Dobro je što je evropska košarka i dalje drugačija od NBA. U jednom trenutku smo uspeli da nateramo Amerikance da se otvore za Evropljane i oni su promenili američku košarku. Evropa i dalje gleda prema Americi i upoređuje se, ali je zadržala i nešto svoje i to je dobro.
JOKIĆ NIJE NAJBOLjI
Nikola Jokić dominira NBA zbog stila igre na koje američki košarkaši nisu pripremljeni, smatra Toni Kukoč.
- Jokić nije atleta, ne trči brzo i ne skače kao američki igrači sa koledža, ali ima neverovatnu osobinu da utakmicu uvede u ritam koji njemu odgovara. Pogađa, asistira, hvata lopte, sve u nekom svom „modu“. Kad uvede utakmicu u ritam koji njemu odgovara onda može da radi šta hoće.
Jokić je zvanično najbolji igrač NBA. Da li je i najbolji sa ovih prostora u NBA?
- Možda će biti, ali još nije. Jokić i pored sve statistike nije na poziciji centra na nivou Divca i Rađe. Divac je pre 30 godina iznenadio Ameriku kako vodi loptu sa svojim visinom, Rađa kako je mogao da uhvati loptu pod košem i stigne na drugu stranu da poentira. Ko se seća Sabonisa zna kako je i on dominirao kao centar..Šteta što su ga Ahilove tetive toliko mučile. Jokić je mnogo napredovao i može još mnogo da unapredi igru.
PINK PANTER DRAŽI OD KONOBARA
„Veličanstvena sedmica“ nije prvi film o Kukoču. Jedan je snimljen u produkciji Čikago bulsa. Nosi naslov „Konobar“, po nadimku koji je dobio u Čikagu.
- Neko je rekao da uvek vidim ko je slobodan da mu dodam loptu kao što konobar vidi ko zove po narudžbinu. Ne znam ko mi je dao nadimak. Svideo se i medijima. Na jednoj slici poziram u odelu konobara sa tacnom i s loptom u njoj, preko ručnika na rukavu. Dobra je to slika, imala je lep odjek.
U Splitu ste bili Pink Panter, u Italiji su vas zvali Splitski pauk, u Čikagu Konobar. Koji je nadimak najdraži.
- Svakako Pink Panter. Sećam se serije nekih sličica na kojoj sam nacrtan kao Pink Panter. Najviše mi i pristaje. Volim taj nadimam – rekao je Kukoč.
„SEDMICA“ ZBOG STIVA DžANGLA
U vreme kad su košarkaši nosili dresove sa brojevima od 4 do 15 Kukoč je prigrabio „sedmicu“ i s njom na leđima ušao u legendu.
- Otac mi je bio golman nižerazredne Nade i često me je vodio na utakmice Hajduka. Voleo sam Šurjaka, dobar sam i danas sa braćom Vujović, Jerkovića, i danas sam dobar sa braćom Vujovoć, sa Sliškovićem, ali najviše sam voleo Slavišu Žungula. Voleo sam kako je davao golove glavom. Uvukao mi se u srce. Kad mi je košarka postala ozbiljna morao sam da čekam na „sedmicu“. U Jugoplastici ju je nosio Jerkov. Kad je otišao uzeo ju je Tudor. Kad je i on otišao i kad sam video da je slobodna odmah sam rekao da je uzimam. Kad sam je uzeo više je nikom nisam dao.
Kasnije ste krenuli njegovim putem. I Slaviša Žungul napravio veliku karijeru u SAD...
- Žungul je bio zvezda Kosmosa iz Njujorka. Kasnije je otvorio cvećaru. Kad sam došao pitao sam da li poznajem Stiva Džangla. Ubeđivali su me da je iz moje zemlje i iz mog grada, a ja nisam imao pojma o kome govore. Onda sam shvatio da imaju problema da povežu sva slova u imenu Slaviše Žungula onako kako bi pisalo. Ime su mu skratili na Stiv, ali sa Žungul su se baš mučili i postao je Džangl. Tako je moj idol sad Stiv Džangl.
NIKOLIĆ I TOPLA VODA
Kukoč smatra da evropskim trenerima ima mesta u NBA.
- U Americi veoma cene evropske trenere. Poštuju to što su iz drugačije škole. Željko Obradović bi mogao da radi u NBA, ali nisam siguran kako bi igrači prihvatili njegov stil. Igor Koškov i Darko Radaković su zauzeli svoja mesta. Na žalost Dejan Milojević nije više među nama. Imao je lepu budućnost. Stiv Ker ga je često pitao za mišljenje, uvažavao je njegove ideje. Shvatao je vrednost drugačijeg pogleda na košarku koju je Milojević doneo iz Evrope.
Dvojicu trenera Kukoč izdvaja. Prvi je utemeljivač jugoslovenske i srpske škole košarke.
- Meni lično najviše je značio rad sa Aleksandrom Nikolićem. Imao je drugačiji pogled na košarku. Dolazio je na treninge Jugoplasitike. Sedeo bi na tribini i gledao trening, a onda bi odjednom viknuo „stani“ i došao na teren da kaže šta je video. Umeo je da objasni tako da ti odmah sve bude jasno. Savetovao je da ćemo najbolje igrati ako se igramo košarke, ako ne robujemo šablonima. Ubedio je Božu Maljkovića da mi dozvoli neke izlete u igri. Govorio mu je da me pusti da izmislim toplu vodu.
Drugi je Fil Džekson, trener Čikago bulsa.
- Džekson je imao neobičan filozofski pristup. Pred utakmice nam je puštao razne filmove, donosio nam indijanske suvenire i uvek bi rekao nešto neočekivano. Na poluvremenu jedne utakmice gubili smo 24 poena. On je ušao u svlačionicu i rekao „odlično, imamo ih tačno tamo gde smo želeli i sada ćemo da ih pregazimo“. Pobedili smo – seća se Kukoč.
FILM I DžORDAN
Kukoč je u Beograd došao zbog premijere filma „Veličanstvena sedmica“ režisera Sabahudina Baha Topalbećirovića u koprodukciji Simposara i Sport kluba. Od ideje do realizcije je prošlo tri godine.
- Čudno mi je bilo da se o meni pravi film. Nisam mislio da ima razloga, da nema šta zanimljivo da se ispriča. Baš tad je trebalo i da me prime u Kuću slavnih NBA i zamolio sam ga da malo sačeka, ali smo uradili jedan intervju koji je na Jutjubu imao veliki odjek. Baho je hteo da iskoristimo trenutak. On je sve uradio, ja sam pozvao nekoliko ljudi iz Čikaga, i sklopilo se u film.
U filmu govore Kukočevi nekadšanji treneri i saigrači, među njima i Majkl Džordan koji je filmsku ekipu ugostio u svojoj kući na Floridi.
- Sa Džordanom sam zadržao blisku vezu. Često smo u kontaktu. Ponekad dođe u Čikago, češće ja odem kod njega na Floridu. Odigramo nekoliko partija golfa i popušimo nekoliko tompusa – rekao je Kukoč.
TONI KUKOČ
Rođen: 18. septembra 1968. u Splitu.
Klubovi: Jugoplastika (1985-1991), Beneton (1991-1993), Čikago buls (1993-2000), Filadelfija (2000-2001), Atlanta houks (2001-02), Milvoki baks (2002-06).
Reprezentacija: Jugoslavija (1985-1991), Hrvatska (1992-95).
Klupski trofeji: šampion Jugoslavije (4), Kup Jugoslacije (2), šampion Italije (1), Kup Italije (1), šampion NBA (3), Kup evropskih šampiona (3).
Reprezentacija: zlatne medalje Svetsko prvenstvo 1990, EP 1989. i 1991, EP do 16 godina (1985), EP do 18 godina (1986), svetsko prvenstvo do 19 godina (1987). Srebrne medalje OI 1988, OI 1992.
Bronzane medalje EP 1987, SP 1994. i EP 1995.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
