„Чилеанац“ још пати за Звездом

Био је члан младе репрезентације Југославије која је у Чилеу окитила се титулом шампиона света, али Ранку Зиројевићу све је мало када није остварио свој сан из детињства, да заигра у Црвеној звезди. Носио је дрес бројних клубова, али за њега је један испред свих. Данас је у тренерским водама.

Ранко Зиројевић вечити је фудбалски младић. Захваљујући фудбалском спорту постао је и познат и признат, али са лакоћом носи славу до које је стигао мукотрпним радом. Тако се понашају прави спортисти.

- Живим у Будви око 25 година. Ту сам са породицом. Однедавно сам ангажован око кадета у Грбљу. Тешко ја могу без фудбала - започео је разговор Зиројевић.

Рођен је 1.септембра 1967. године у Никшићу. Некако је судбоносно везан за Никшић и Сутјеску. На стадиону крај Бистрице провео је шест лепих година.

- Била су то лепа времена. Добро је било, прелепо. У Никшићу је одувек било врхунских играча. Сутјеска је непресушни извор талената - наглашава он.

Прешао је, потом, у Могрен. Будва увек прелепа.

- Супер је у Будви. Чаробан град. Иначе, мени је свагде било прелепо. Не треба пуно да будем задовољан - каже Зиројевић.

Интернационалну каријеру градио је у Етникосу из Пиреја.

- У Пиреј сам отишао, а да нисам био превише упућен. Супруга ми је тада била трудна, нисам имао превише избора. Ушли смо у најјаче такмичење, на крају је све било добро. Тамо сам провео две године, све је ишло како се само пожелети може - говори Ранко Зиројевић.

Уследио је краћи повратак у Могрен...

- Прво сам се кратко вратио у Сутјеску, онда сам отишао у Словенију, па у Будву. Будва ми је на руку била, ето сада живим у том лепом граду - казује Зиројевић.

Играо је за Марибор и на 27 мечева постигао је погодак, било је више асистенција. Марибор је тада био у успону, а словеначки фудбал на цени.

- Марибор је прави клуб, добро организован. Словенци су држали до уважавања, поштовања. Било је уживање. Приликом одређених јубилеја позову ме, али ја ретко када одем из више разлога. Било ми је прелепо у Марибору и то се не може заборавити - присећа се Зиројевић.

Из Марибора се вратио у Могрен, а каријеру окончао у Леотару са 32 године. Играо је и за Врбас, али можда је могло трајати и дуже.

- Могло јесте, али човек се умори. Ако се још не плаћа оно што заслужи, изгуби се воља, понестаје мотива. Ја сам увек давао све од себе, играш, живиш, радиш. Било је како је било - наставља Ранко Зиројевић.

За репрезентацију Југославије до 20 година нанизао је четири меча, постигао је један погодак. Он је део златне чилеанске генерације која се овенчала венцем славе, били су шампиони света. То му је украс каријере.

- Тако је. Играо сам са најбољим играчима на свету: Просинечки, Бобан, Јарни, Шукер, Мијатовић... Њих тројица били су касније у Реалу. Доминирали смо, побеђивали смо са лакоћом, све се некако поклопило. Играли смо фудбал, нисмо се никог плашили, веровали у себе и стигли до циља - истиче Зиројевић.

Међутим, фудбалер његових вредности, са златном медаљом из далеке земље, није заиграо у Црвеној звезди, Партизану, Хајдуку, Динаму, Милану, Реалу..., а његов таленат био је баш раскошан.

- Не питајте ме око Звезде. То ми је љута и непреболна рана. Са Драганом Џајићем сам све договорио, пружили смо руку један другом, али тренер Милан Живадиновић, бог душу да му прости, узео је Радовог Ризнића. Како позив из Звезде није стигао отишао сам у Грчку. Никада нисам преболео што нисам макар једну сезону играо за своју Црвену звезду - жали Зиројевић.

Није тајна, Звезда је била његова животна преокупација, сан из младости

- То је жива истина. И данас је тако. Више волим Звезду него хлеба да једем. Судбине су то, шта да се ради - говори Зиројевић.

Ни за А тим Југославије нема наступе. Био је премлад, а селектор Ивица Осим шансу је пружао старијим, искуснијим асовима.

- Био је Швабо добар. Веровао је искусним и провереним снагама. Код мене је био проблем онда када је Челик пустио Приштину, па је моја Сутјеска испала у Другу лигу Југославије. Тешко сам могао очекивати позив као играч друголигашких терена. Штета, мислим да сам имао шта да покажем - тврди он.

Ранко Зиројевић остао је у фудбалу. Био је и тренер Могрена.

- Чини ми се да помажем доста кадетима Грбља. Помажем, демонстрирам, представим... Како Бог заповеда тако ће бити. Можда бих имао добре резултате и са старијим селекцијама, али није до мене - наставља.

Ближи се шампионат континента у Немачкој. Може ли неко, ко је био део Југославије, да скрене пажњу на себе, оде до саме завршнице?

- Мислим да би Србија могла све да изненади и да оде до краја..

Има потомке, а да ли има наследнике у фудбалу?

- Нека су здрави, били су велики таленти. Животне околности нису пружиле могућност да остваре нешто посебно. Добро, нека су живи и здрави, биће свега - нада се Зиројевић.

Дејан Савићевић је на челу ФС ЦГ, Роби Просинечки је селектор, а Драган Стојковић Пикси води репрезентацију Србије. Спортски директор је Стеван Стојановић. Све сами звездаши. Зиројевић види и чује те људе повремено.

- Када се сретнемо, одемо на кафу, навиру сећања. Са Дејом сам био цимер у репрезентативним данима. Скоро сам био са Просинечким. Одмах је ту прича какав сам ја био играч, докучили се мени болне теме, моје Црвене звезде. Дејо Савићевић је громада од човека, најбољи је од свих у фудбалској Црној Гори. Добро ради свој посао, повукао је исправан потез око ангажовања Просинечког. Много им верујем и све најбоље од њих очекујем - истиче Зиројевић.

Један је Геније, рекли би Италијани...

- Један, једини и без конкуренције. Свака част свима, али сви смо свесни да је  најбољи од свих нас. То је тако и с том чињеницом треба живети даље - каже Ранко Зиројевић.

Од оних младића који су 1987.у Чилеу постали прваци планете за младе, нема више Зорана Мијуцића и Дубравка Павличића. Зиројевић се чује са неким од некадашњих саиграча.

- Жао ми је што су кратко живели Мијуцић и Павличић. Живи се брзо, али чујем се или видим и одем на ручак с неким од оних људи који су са мном били у Чилеу. То се не може заборавити, то је био огроман успех, планетарно остварење - закључио је наш саговорник.

Ранко Зиројевић играо је у клубовима где су, пре њега, наступали све сами великани. Он је у једну руку био славнији од њих. Постао је шампион света за 20 лета. Историја све бележи и памти.

Наше је да се присетимо...