“Без злата не долазим кући”

Штиклирала је Анђела Веселиновић, 25-годишњи дизач Турана, сјајну такмичарску годину коју је доживела и преживела са клубом. Јер, када је бирала да ли ће и ове сезоне одлука да „падне” на Казахстан, није ни могла да сања да ће поново на победнички подијум, да ће поново са шампионским пехаром у рукама. На крају и „најслађе” – плеј Турана је и МВП финала најјаче дивизије Казахстана!

Смеје се популарна Весица, стигла је у Србију, у Јагодину, ту је породица, ту је највећа подршка, на своме је а сезона – као из бајке са клубом који је у сезони 2021/22 тек ушао у елиту.

У разговору за Спортски журнал, Анђела је открила, од тренутка уговора са Убом, преко титуле прво у Алтају потом и новом клубу, како је уопште завршила у земљи централне Азије.

- Нисам имала среће те сезоне на Убу, повреда, лоше сам се осећала, имала сам огромна очекивања и тако редом.. Превише сам очекивала, још увек је била актуелна ситуација са короном. Баш онако један чудан период за мене.

У разговору са другарицама и играчицама које су већ искусиле лигу у Казахстану, Веселиновићева је „пресекла” и одлучила да се отисне у Алтај.

- Другачији менталитет, све ново, хладно, клуб на истоку земље. Али имала сам Сару Сакраџију поред себе, било ми је битно да је неко мој ту, исти језик да чујем. И врло брзо је све дошло на своје. При томе, ја руски нисам знала, никад нисам учила, француски и енглески, да. Али сам чврсто решила и том делу да се посветим. Између тренинга сам имала „он-лајн” часове и савладала сам врло брзо.

Како је крочила у Суперлигу њене амбиције везане за Алтај су биле још јаче, јер је знала да облачи одору освајача триплете:

- Нисам могла тек тако да дођем. Знам да сам у клубу који је годинама уназад био првак, има богату ризницу трофеја. Али и та година је била сјајна за мене, моју каријеру. И освојиле смо Суперкуп, Куп и титулу првака без пораза!

Није ни слутило „дете” Визуре да ће имати само мали предах и да ће је да ли пут или судбина поново одвести у исту земљу.

- Желела сам да се вратим у Европу силно. Чекала да се отвори нека добра понуда, клуб. Време је пролазило. Позвала ме је могу да кажем пријатељица Сана Анаркулова, најбоља играчица Казахстана, у жељи да пробамо у Туркистану, баш у Турану. Искрено, ја сам и заборавила на ту екипу, размишљала сам, имам много више циљеве, не бих баш да идем у клуб који је осми на табели. Међутим, Сана је чекала да потврдим у жељи да будемо тандем. Преко ноћи сам донела одлуку и решила, да, поново Казахстан.

Признаје:

- Првих месец дана је било тешко. Са истока сам отишла на југ, али истовремено у много леп град, топлији, а и већ сам била верзирана шта ме чека. Међутим, чињеница је да је екипа била доста слабија, нисмо ни тренирали на неком нивоу.  Међутим ту смо биле око 3, 4. места, опет смо имале резултат. Некако су нас сви отписали.

Десио се бум у плеј-офу.

- Како је кренула нокаут фаза, кренули смо и ми силовито. Решили четвртфинале, у полуфиналу се укрстили са најјачом екипом и главним фаворитом за титулу. Прву изгубиле 3:2, другу добиле 3:0 и елиминисале их.

И нисте се ту зауставили.

- Не! Размишљала сам, ушли смо у финале, када сам већ ту, без злата на долазим кући. И то се и десило. Одиграле смо две утакмице са Берелом екипом у којој су баш играле Сара Сакраџија и Александра Ћировић и два пута их добиле. И причу смо завршиле на најлепши могући начин, са шампионском круном, а тек је март. Комотно бих могла да одиграм сад да ме неко позове – расположена је Анђела Веселиновић, јер јој је и ова година била обојена златом али и индивидуалним признањем:

- Уживам сам породицом, коначно мирна, наспавана, испуњена. А и ту је признање за најбољег дизача. Ништа не фали – закључила је у свом стилу девојка која се афирмисала у шампионској Визури, а у „СИ-ВИ” је уписала и грчки Панаксиос, словеначки КМБ Браник, Алтај из Казахстана, а осим у Визури, од српских клубова имала је и параф са Убом.