“Bez zlata ne dolazim kući”

Štiklirala je Anđela Veselinović, 25-godišnji dizač Turana, sjajnu takmičarsku godinu koju je doživela i preživela sa klubom. Jer, kada je birala da li će i ove sezone odluka da „padne” na Kazahstan, nije ni mogla da sanja da će ponovo na pobednički podijum, da će ponovo sa šampionskim peharom u rukama. Na kraju i „najslađe” – plej Turana je i MVP finala najjače divizije Kazahstana!

Smeje se popularna Vesica, stigla je u Srbiju, u Jagodinu, tu je porodica, tu je najveća podrška, na svome je a sezona – kao iz bajke sa klubom koji je u sezoni 2021/22 tek ušao u elitu.

U razgovoru za Sportski žurnal, Anđela je otkrila, od trenutka ugovora sa Ubom, preko titule prvo u Altaju potom i novom klubu, kako je uopšte završila u zemlji centralne Azije.

- Nisam imala sreće te sezone na Ubu, povreda, loše sam se osećala, imala sam ogromna očekivanja i tako redom.. Previše sam očekivala, još uvek je bila aktuelna situacija sa koronom. Baš onako jedan čudan period za mene.

U razgovoru sa drugaricama i igračicama koje su već iskusile ligu u Kazahstanu, Veselinovićeva je „presekla” i odlučila da se otisne u Altaj.

- Drugačiji mentalitet, sve novo, hladno, klub na istoku zemlje. Ali imala sam Saru Sakradžiju pored sebe, bilo mi je bitno da je neko moj tu, isti jezik da čujem. I vrlo brzo je sve došlo na svoje. Pri tome, ja ruski nisam znala, nikad nisam učila, francuski i engleski, da. Ali sam čvrsto rešila i tom delu da se posvetim. Između treninga sam imala „on-lajn” časove i savladala sam vrlo brzo.

Kako je kročila u Superligu njene ambicije vezane za Altaj su bile još jače, jer je znala da oblači odoru osvajača triplete:

- Nisam mogla tek tako da dođem. Znam da sam u klubu koji je godinama unazad bio prvak, ima bogatu riznicu trofeja. Ali i ta godina je bila sjajna za mene, moju karijeru. I osvojile smo Superkup, Kup i titulu prvaka bez poraza!

Nije ni slutilo „dete” Vizure da će imati samo mali predah i da će je da li put ili sudbina ponovo odvesti u istu zemlju.

- Želela sam da se vratim u Evropu silno. Čekala da se otvori neka dobra ponuda, klub. Vreme je prolazilo. Pozvala me je mogu da kažem prijateljica Sana Anarkulova, najbolja igračica Kazahstana, u želji da probamo u Turkistanu, baš u Turanu. Iskreno, ja sam i zaboravila na tu ekipu, razmišljala sam, imam mnogo više ciljeve, ne bih baš da idem u klub koji je osmi na tabeli. Međutim, Sana je čekala da potvrdim u želji da budemo tandem. Preko noći sam donela odluku i rešila, da, ponovo Kazahstan.

Priznaje:

- Prvih mesec dana je bilo teško. Sa istoka sam otišla na jug, ali istovremeno u mnogo lep grad, topliji, a i već sam bila verzirana šta me čeka. Međutim, činjenica je da je ekipa bila dosta slabija, nismo ni trenirali na nekom nivou.  Međutim tu smo bile oko 3, 4. mesta, opet smo imale rezultat. Nekako su nas svi otpisali.

Desio se bum u plej-ofu.

- Kako je krenula nokaut faza, krenuli smo i mi silovito. Rešili četvrtfinale, u polufinalu se ukrstili sa najjačom ekipom i glavnim favoritom za titulu. Prvu izgubile 3:2, drugu dobile 3:0 i eliminisale ih.

I niste se tu zaustavili.

- Ne! Razmišljala sam, ušli smo u finale, kada sam već tu, bez zlata na dolazim kući. I to se i desilo. Odigrale smo dve utakmice sa Berelom ekipom u kojoj su baš igrale Sara Sakradžija i Aleksandra Ćirović i dva puta ih dobile. I priču smo završile na najlepši mogući način, sa šampionskom krunom, a tek je mart. Komotno bih mogla da odigram sad da me neko pozove – raspoložena je Anđela Veselinović, jer joj je i ova godina bila obojena zlatom ali i individualnim priznanjem:

- Uživam sam porodicom, konačno mirna, naspavana, ispunjena. A i tu je priznanje za najboljeg dizača. Ništa ne fali – zaključila je u svom stilu devojka koja se afirmisala u šampionskoj Vizuri, a u „SI-VI” je upisala i grčki Panaksios, slovenački KMB Branik, Altaj iz Kazahstana, a osim u Vizuri, od srpskih klubova imala je i paraf sa Ubom.