Дан када је Босна покорила Европу (ВИДЕО)

Сарајево је у пролеће 1970. године било домаћин финалне утакмице Лиге шампиона у кошарци између Ињиса из Варезеа и ЦСКА из Москве. Победио је Ињис 79:74, а тренер тима из Варезеа је био чувени професор Александар Николић. Тада је почела доминација италијанског клуба на европској сцени. У наредних девет година Ињис, који је касније променио име у Моблиђирђи (1975), па затим у Емерсон (1978), редовно је играо у финалу овог такмичења. Међу најзапаженијим играчима у екипи новог прваку Европе су били Дино Менегин, Алдо Осола и Едуардо Рускони.

Нико од њих, тада, вероватно није ни у најлуђим сновима маштао да ће девет година касније, у Греноблу 5. априла навече у финалу Лиге шампиона сарајевска Босна да победе трофејни италијански клуб (96:93, 45:43) и на тај начин их пошаље у кошаркашке хербарије. На паркету је поново, као девет година раније у Скендерији, био чувени тандем Менегин – Осола, а на клупи је као тренер седео Додо Рускони.

Од те утакмице Емерсон је практично нестао са кошаркашке сцене, а Босна ушла у историју, све кошаркашке алманахе и широм отворила врата осталим југословенским клубовима да у наредној деценији харају Европом пошто су касније прваци били још и Цибона (два пута), Југопластика (три пута) и Партизан. 

Славље Сарајлија није помутила ни чињеница да је капитен Варајић добио „фалш” пехар, јер традиционални трофеј француског листа „Л’Екип” стицајем околности није донешен из Мадрида где је још красио витрине Реала, претходног победника тог такмичења.

Жарко Варајић је те вечери без дилеме одиграо партију живота. Постигао је 45 кошева уз невероватан проценат шута од 72 %. Тај учинак је до данас недостижан за све актере финалних утакмица. Идеолог игре, ментални, духовни лидер те недостижне генерације маестрални Мирза Делибашић је убацио 32 поена, али и сјајно асистирао својим саиграчима. Увек када је било најтеже Кинђе је погађао. Огроман допринос величанственој победи су дали Ђогић, Беначек, Хаџић и Радовановић, који је читаву ноћ пред утакмицу имао високу температуру и пред сами почетак је добио инјекцију. Боша Тањевић је тактички у свему надмудрио Русконија. 

- Када сам заједно са играчима на клупи у финишу утакмице устао и аплаудирао онима који су били у игри, било је јасно да до преокрета не може доћи. Наш успон од друголигашке до најбоље екипе Европе је трајао седам година, али интимно сам се увек надао да ћемо се на крају наћи на почасном постољу - говорио је Боша новинарима после утакмице.

Када сам у „Шуматовцу” негде 1997. са Тањевићем правио интервју за „Експрес Политику”, присећајући се тих времена Боша ми је причао.

– Босна је моја лична карта. Са њима сам и уз њих сазревао као тренер, а они су уз мене из дана у дан напредовали. Била су то прелепа времена којих ћу се увек радо сећати. Пресудан потез смо урадили у лето 1972. када смо Партизану „испред носа” узели Делибашића. Чак и када сам 1975. године био у ЈНА у Тузли, а екипу предводио Лука Станчић, они су напредовали. Из тог тима који је победио у Греноблу је чак шест играча освајало медаље на европским, светским првенствима и Олимпијским играма Делибашић, Варајић. Радовановић, Ђогић, Беначек, Хаџић.

На успону до Монт Блана, Босна је победила и претходне шампионе Старог континента, десет пута богатије и моћније Реал и Макаби. Био сам сведок тих утакмица и обе упамтио. Да млађане Сарајлије нису ни мало „фермали” искусније и трофејније клубове најбоље говори податак да су им је убацили троцифрен број кошева.

„Краљевски” клуб је истина, пао тек после продужетака (114:109, 100:100). Тада је Боша изненадио све у крцатој Скендерији убацивши у прву поставу „анонимног” Вучевића. Његов задатак је био да заустави, у то време најбољег стрелца Мадриђана Американца Валтера Шербијака. Боро је то одрадио беспрекорно и у првих десет минута му није дао ока да отвори. Брабендер, Рулан, Ромај, Корбалан, Итуриага... напустили су Скендерију погнуте главе иако су били изразити фаворити.

Против Макабија „студенти” су знатно лакше дошли до бодова. Тим из Тел Авива је хладно изгубио 101:87, а у тој утакмици је, као и у финалу против Емерсона, блистао Варајић. Вараја је „ухватио” руку и није могао да промаши. И Израелцима је дао негде око 40 кошева.

Постоје људи, а чини се да их је све више, који тврде да у оној омраженој Југославији није ништа ваљало. Живимо у време када се истина лако преправи у лаж, а лаж направи истином. Када је спорт у питању ту је бар све јасно. Где смо били некада, а где смо сада?