Dan kada je Bosna pokorila Evropu (VIDEO)

Sarajevo je u proleće 1970. godine bilo domaćin finalne utakmice Lige šampiona u košarci između Injisa iz Varezea i CSKA iz Moskve. Pobedio je Injis 79:74, a trener tima iz Varezea je bio čuveni profesor Aleksandar Nikolić. Tada je počela dominacija italijanskog kluba na evropskoj sceni. U narednih devet godina Injis, koji je kasnije promenio ime u Mobliđirđi (1975), pa zatim u Emerson (1978), redovno je igrao u finalu ovog takmičenja. Među najzapaženijim igračima u ekipi novog prvaku Evrope su bili Dino Menegin, Aldo Osola i Eduardo Ruskoni.

Niko od njih, tada, verovatno nije ni u najluđim snovima maštao da će devet godina kasnije, u Grenoblu 5. aprila naveče u finalu Lige šampiona sarajevska Bosna da pobede trofejni italijanski klub (96:93, 45:43) i na taj način ih pošalje u košarkaške herbarije. Na parketu je ponovo, kao devet godina ranije u Skenderiji, bio čuveni tandem Menegin – Osola, a na klupi je kao trener sedeo Dodo Ruskoni.

Od te utakmice Emerson je praktično nestao sa košarkaške scene, a Bosna ušla u istoriju, sve košarkaške almanahe i širom otvorila vrata ostalim jugoslovenskim klubovima da u narednoj deceniji haraju Evropom pošto su kasnije prvaci bili još i Cibona (dva puta), Jugoplastika (tri puta) i Partizan. 

Slavlje Sarajlija nije pomutila ni činjenica da je kapiten Varajić dobio „falš” pehar, jer tradicionalni trofej francuskog lista „L’Ekip” sticajem okolnosti nije donešen iz Madrida gde je još krasio vitrine Reala, prethodnog pobednika tog takmičenja.

Žarko Varajić je te večeri bez dileme odigrao partiju života. Postigao je 45 koševa uz neverovatan procenat šuta od 72 %. Taj učinak je do danas nedostižan za sve aktere finalnih utakmica. Ideolog igre, mentalni, duhovni lider te nedostižne generacije maestralni Mirza Delibašić je ubacio 32 poena, ali i sjajno asistirao svojim saigračima. Uvek kada je bilo najteže Kinđe je pogađao. Ogroman doprinos veličanstvenoj pobedi su dali Đogić, Benaček, Hadžić i Radovanović, koji je čitavu noć pred utakmicu imao visoku temperaturu i pred sami početak je dobio injekciju. Boša Tanjević je taktički u svemu nadmudrio Ruskonija. 

- Kada sam zajedno sa igračima na klupi u finišu utakmice ustao i aplaudirao onima koji su bili u igri, bilo je jasno da do preokreta ne može doći. Naš uspon od drugoligaške do najbolje ekipe Evrope je trajao sedam godina, ali intimno sam se uvek nadao da ćemo se na kraju naći na počasnom postolju - govorio je Boša novinarima posle utakmice.

Kada sam u „Šumatovcu” negde 1997. sa Tanjevićem pravio intervju za „Ekspres Politiku”, prisećajući se tih vremena Boša mi je pričao.

– Bosna je moja lična karta. Sa njima sam i uz njih sazrevao kao trener, a oni su uz mene iz dana u dan napredovali. Bila su to prelepa vremena kojih ću se uvek rado sećati. Presudan potez smo uradili u leto 1972. kada smo Partizanu „ispred nosa” uzeli Delibašića. Čak i kada sam 1975. godine bio u JNA u Tuzli, a ekipu predvodio Luka Stančić, oni su napredovali. Iz tog tima koji je pobedio u Grenoblu je čak šest igrača osvajalo medalje na evropskim, svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama Delibašić, Varajić. Radovanović, Đogić, Benaček, Hadžić.

Na usponu do Mont Blana, Bosna je pobedila i prethodne šampione Starog kontinenta, deset puta bogatije i moćnije Real i Makabi. Bio sam svedok tih utakmica i obe upamtio. Da mlađane Sarajlije nisu ni malo „fermali” iskusnije i trofejnije klubove najbolje govori podatak da su im je ubacili trocifren broj koševa.

„Kraljevski” klub je istina, pao tek posle produžetaka (114:109, 100:100). Tada je Boša iznenadio sve u krcatoj Skenderiji ubacivši u prvu postavu „anonimnog” Vučevića. Njegov zadatak je bio da zaustavi, u to vreme najboljeg strelca Madriđana Amerikanca Valtera Šerbijaka. Boro je to odradio besprekorno i u prvih deset minuta mu nije dao oka da otvori. Brabender, Rulan, Romaj, Korbalan, Ituriaga... napustili su Skenderiju pognute glave iako su bili izraziti favoriti.

Protiv Makabija „studenti” su znatno lakše došli do bodova. Tim iz Tel Aviva je hladno izgubio 101:87, a u toj utakmici je, kao i u finalu protiv Emersona, blistao Varajić. Varaja je „uhvatio” ruku i nije mogao da promaši. I Izraelcima je dao negde oko 40 koševa.

Postoje ljudi, a čini se da ih je sve više, koji tvrde da u onoj omraženoj Jugoslaviji nije ništa valjalo. Živimo u vreme kada se istina lako prepravi u laž, a laž napravi istinom. Kada je sport u pitanju tu je bar sve jasno. Gde smo bili nekada, a gde smo sada?