Ово није само прича о утакмици, која осликава квалитет тадашњег југословенског фудбала, ово је прича о једном тиму, граду, људима. Прича коју је неопходно преносити са колена на колено, да се сачува од заборава, памти. Да млади знају да имају чиме да се поносе, а они који долазе пожеле да испишу своје странице историје. Било је то неко друго време, кад су утакмице биле празник. Све је стајало када игра Раднички, чак и школе, тражила се улазница више. Било је то време кад су на Чаиру падали бивши и будући прваци Европе, кад су сви сазнали „Куде је тај Ниш“. Тих осамдесетих година Чаир је све више бивао „вруће гостовање” за домаће и иностране тимове. На својој кожи то су осетили и великани, посебно у другом европском походу, кад су редом „падали” Наполи, Грасхоперс, Фејенорд, Данди јунајтед и на крају славни Хамбургер, са тада пет немачких репрезентативаца у тиму... За то чувени, како га назваше, Реал са Нишаве није марио. Нису много размишљали о онима са друге стране изабраници тренера Душана Дуце Ненковића: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић, Станковић, Алексић, Радосављевић, Бегановић, који су у првом полуфиналном мечу Купа УЕФА на Чаиру славили са 2:1. Био је то и остао један од највећих спортских догађаја, не само за Ниш, већ за цео југ Србије, одакле су углавном долазили играчи који су тада носили дрес Радничког. Остаће златним словима, у 101. години дугој историји Радничког из Ниша, уписан 7. април 1982, дан када су Нишлије „појеле” Хамбургер. Повео је нишки тим голом Санида Бегановића, изједначио је Фон Хесен, да би онда, након продора, капитен Милован Обрадовић постигао победоносни гол.
- То је био меч без репризе. Победили смо Хамбургер који је следеће године био првак Европе, то је непоновљив успех. Надамо се да ће једног дана неки клуб из Србије успети да дође до полуфинала или финала. Кад је био жреб у Цириху потенцијални противници су говорили „само не Раднички, само не Ниш”. Плашили су се од нас јер смо играли јако озбиљно и имали веома добру екипу - истиче капитен те генерације Милован Обрадовић Дрда.
Од тада до данас прошле су 42 године, али сећања не бледе, а то потврђују и они који су ову историју писали. Играчи чувене генерације годинама обележавају овај дан обавезним изласком на терен, а тада се враћају сећања на давна, лепа времена.
- То је период кад је Раднички у Југославији где је лига била изузетно јака, играо веома добро. Овакав резултат не могу да понове чак ни Звезда, ни Партизан. Навиру сећања и емоције сваке године кад се окупимо, немогуће је то заборавити. Чак и ови млађи људи, који се тада нису ни родили увек када нас сретну воле да евоцирамо успомене, да им причамо како је то било - са сетом у гласу говори чувар мреже Зоран Миленковић Зајко.
Стадион „Чаир” био је мали да прими све оне који су хтели да подрже Раднички, а овај меч пратило је око 25.000 гледалаца. Нису више то та времена, а ни фудбал више није исти... Али, све Нишлије, Мераклије и сви они којима срце куца за Раднички, прижељкују да се стара времена врате...
ПОДРШКА КЛУБА
Раднички је и ове године са поносом дочекао и угостио своје ветеране, људе који су златним словима писали историју Реала са Нишаве. Са онима који су некада, са поносом, носили дрес Радничког, клуб је обележио овај значајни датум.
Као и ранијих година подршка је стигла од првог човека клуба Ивице Тончева, председника Драгана Марковића, директора Дејана Пропадала који је, на Чаиру, и дочекао ову, за југословенски фудбал, златну генерацију.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
