Ovo nije samo priča o utakmici, koja oslikava kvalitet tadašnjeg jugoslovenskog fudbala, ovo je priča o jednom timu, gradu, ljudima. Priča koju je neophodno prenositi sa kolena na koleno, da se sačuva od zaborava, pamti. Da mladi znaju da imaju čime da se ponose, a oni koji dolaze požele da ispišu svoje stranice istorije. Bilo je to neko drugo vreme, kad su utakmice bile praznik. Sve je stajalo kada igra Radnički, čak i škole, tražila se ulaznica više. Bilo je to vreme kad su na Čairu padali bivši i budući prvaci Evrope, kad su svi saznali „Kude je taj Niš“. Tih osamdesetih godina Čair je sve više bivao „vruće gostovanje” za domaće i inostrane timove. Na svojoj koži to su osetili i velikani, posebno u drugom evropskom pohodu, kad su redom „padali” Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi junajted i na kraju slavni Hamburger, sa tada pet nemačkih reprezentativaca u timu... Za to čuveni, kako ga nazvaše, Real sa Nišave nije mario. Nisu mnogo razmišljali o onima sa druge strane izabranici trenera Dušana Duce Nenkovića: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić, Stanković, Aleksić, Radosavljević, Beganović, koji su u prvom polufinalnom meču Kupa UEFA na Čairu slavili sa 2:1. Bio je to i ostao jedan od najvećih sportskih događaja, ne samo za Niš, već za ceo jug Srbije, odakle su uglavnom dolazili igrači koji su tada nosili dres Radničkog. Ostaće zlatnim slovima, u 101. godini dugoj istoriji Radničkog iz Niša, upisan 7. april 1982, dan kada su Nišlije „pojele” Hamburger. Poveo je niški tim golom Sanida Beganovića, izjednačio je Fon Hesen, da bi onda, nakon prodora, kapiten Milovan Obradović postigao pobedonosni gol.
- To je bio meč bez reprize. Pobedili smo Hamburger koji je sledeće godine bio prvak Evrope, to je neponovljiv uspeh. Nadamo se da će jednog dana neki klub iz Srbije uspeti da dođe do polufinala ili finala. Kad je bio žreb u Cirihu potencijalni protivnici su govorili „samo ne Radnički, samo ne Niš”. Plašili su se od nas jer smo igrali jako ozbiljno i imali veoma dobru ekipu - ističe kapiten te generacije Milovan Obradović Drda.
Od tada do danas prošle su 42 godine, ali sećanja ne blede, a to potvrđuju i oni koji su ovu istoriju pisali. Igrači čuvene generacije godinama obeležavaju ovaj dan obaveznim izlaskom na teren, a tada se vraćaju sećanja na davna, lepa vremena.
- To je period kad je Radnički u Jugoslaviji gde je liga bila izuzetno jaka, igrao veoma dobro. Ovakav rezultat ne mogu da ponove čak ni Zvezda, ni Partizan. Naviru sećanja i emocije svake godine kad se okupimo, nemoguće je to zaboraviti. Čak i ovi mlađi ljudi, koji se tada nisu ni rodili uvek kada nas sretnu vole da evociramo uspomene, da im pričamo kako je to bilo - sa setom u glasu govori čuvar mreže Zoran Milenković Zajko.
Stadion „Čair” bio je mali da primi sve one koji su hteli da podrže Radnički, a ovaj meč pratilo je oko 25.000 gledalaca. Nisu više to ta vremena, a ni fudbal više nije isti... Ali, sve Nišlije, Meraklije i svi oni kojima srce kuca za Radnički, priželjkuju da se stara vremena vrate...
PODRŠKA KLUBA
Radnički je i ove godine sa ponosom dočekao i ugostio svoje veterane, ljude koji su zlatnim slovima pisali istoriju Reala sa Nišave. Sa onima koji su nekada, sa ponosom, nosili dres Radničkog, klub je obeležio ovaj značajni datum.
Kao i ranijih godina podrška je stigla od prvog čoveka kluba Ivice Tončeva, predsednika Dragana Markovića, direktora Dejana Propadala koji je, na Čairu, i dočekao ovu, za jugoslovenski fudbal, zlatnu generaciju.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
