И богати дугују, зар не?

Сајмон Купер, британски аутор који пише о спорту "из антрополошке перспективе", разложио је своју идеју фудбалских клубова као вечних и неуништивих организама. "Људи, чак и они на највишим фудбалским функцијама, говоре да ће фудбалски клубови почети да умиру не санира ли се њихово пословање са великим губицима. Неће“!

И то аргументује овако:

"Људи се боје за фудбалске клубове и не боје се рецимо - за банке. Неколико најславнијих енглеских банака више не постоји. Америчка инвестициона банка „Lehman Brothers“ пропала је 15. јуна 2008, иако је годину дана пре тога пословала са приходом од 59 милијарди долара, што је 148 пута више од буџета Манчестер јунајтеда у истом раздобљу“.

Смелу тезу – тврдњу о фудбалским клубовима као вечним и неуништивим илуструје још једним примером:

„Године 1923. енглеску лигу је кроз четири дивизије играло 88 клубова. Дан-данас егзистира 85 од тих 88 клубова. Другим речима, готово сваки енглески клуб је преживео Велику депресију, Други светски рат, више економских рецесија, као и читав низ очајних фудбалских менаџера. То је историја изузетне стабилности. У међувремену је пропало више десетина најутицајнијих корпорација из тог времена“.

Ниједан од тих клубова, без обзира на финансијске проблеме  и резултатске неуспехе, промену власника, или структуре власништва није променио име, што указује да то „име“ укорењено у трацицији представља међугенерацијску повезаност навијача и знак припадности и препознатљивости. 

Подсећам вас на први покушај формирања Супер лиге за време пандемије у којој је требало да игра 12 „највећих“ европских тимова – Реал Мадрид, Барселона, Атлетико Мадрид, „велика шесторка Енглеске“, Јувентус, Милан и Интер. Априла месеца 2021. године укупан дуг тих 12 великана је у том моменту износио енормних 5.586.000.000 евра. Ниједан од тих 12 клубова није пријавио да је остварио профит у сезони 2019/20. За учешће сваког клуба - бонус добродошлице од 350 милиона евра покретачи Супелиге су рачунали на моћну америчку инвестициону институцију ЈП Морган.

Упркос неуспешном покушају формирања Супер лиге ЈП Морган је крајем марта ове године формирао Спорт Инвестмент бенкинг груп са циљем да се још више позиционира у индустрији спорта, јер је у 2023. процењено да индустрија спорта вреди 400 милијарди долара и да спорт представља невероватну платформу и да привлачи и да ће привлачити све више институционалних инвеститора.

27. издање Делоиттеове фудбалске финансијске лиге открива 20 највећих фудбалских клубова широм света према приходима у сезони 2022/23.  Реал Мадрид поново је на челу табеле фудбалске финансијске лиге, затим следи Маначестер сити, Пари Сен Жермен, ФК Барселона, Манчестер јунајтед ...

Тим Бриџ, главни партнер у Сектору за анализу спортског пословања у Делоиту изјавио је да још једна рекордна година за клубове фудбалске финансијске лиге доказује финансијску моћ фудбалске индустрије.

Али, што је већи клуб, већи је и дуг???  Може се ово питање и „реинтерперитирати“ :  Што је успешнији клуб, унутар финансијске моћи фудбалске индустрије, има и и већи дуг. Да ли дугови једини терају ка успеху и да ли је бизнис једноставно новац других људи, како је писао Александар Дима ?

Фудбалска грозница изазива и финасијску вртоглавицу, јер су богати клубови у исто време и  клубови са највећим финансијским задужењима – дуговима. Та „табела“ би  изгледала овако: Тотенхем, Реал Мадрид, Барселона, Манчестер јунајтед, Атлетико Мадрид, Интер, Рома, Јувентус, Ливерпул, Пари Сен Жермен...

Могуће је Куперове антрополошке перспективе да „нормални послови банкротирају, али фудбалски клубови никад“, поткрепити и чињеничним ретроспективама. Чак 40 енглеских клубова је од 1992. године до маја 2008. отишло у стечај, притиснуто потраживањима својих поверилаца, обично кредитора, пореских власти и играча. Свеједно су наставили да живе. У Италији је Фјорентина банкротирала 2002. године, избачена је у четврту лигу, али након само неколико сезона поново игра значајну улогу у италијанском фудбалу. Банкрот је већ заборављен. Ниједан велики фудбалски клуб ипак неће банкротирати само због дугова. И уђу ли у стечај, родиће се под новим власништвом, без обзира колико новца „бацили у ветар“, увек ће се наћи неко нови да их купи.

Данас је фудбал (онај на врху глобалног нивоа) поворка богаташа који гледају како још богатији људи долазе и бацају више новца на сто.

Изјава некадашњег власника Њукасл јунајтеда, Џон Хола, сина рудара који је зарадио новац углавном од развоја некретнина,  када је одлучио да прода клуб малопродајном магнату Мајку Ешлију неколико година након што је Абрамович купио Челси и данас је актуелна: „Нема шансе да се такмичим са Абрамовичем. Нисам могао да ризикујем породични бизнис због фудбала. Сада су милијардери и државни фондови то подигли на један други ниво“ рекао је тада  је Хол. Испоставило се да је био видовит - данас је власник Њујасла држави фонд, али државни фонд Саудијске Арабије.

Сликовит је још један ретоспективни пример. Када су власници преосталих 14,6 одсто Арсенала 2007. продали руском олигарху Алишеру Усманову за 75 милиона фунти, одлуку су образложили овако: "Абрамович је паркирао своје тенкове на нашем травњаку и испаљивао је новчанице од 50 фунти. Нови власници данас испаљују по 500 евра."

Пре више од једног века амерички економиста и социолог Торстен Веблен објавио је  дело “Теорија доколичарске класе” које се бави друштвеним карактеристикама и критиком више класе у капитализму – посебно појединаца који спадају међу такозване „nouveau riche“, односно оне чије је богатство релативно новијег порекла. Описујући уочени феномен да такви често троше новац приметније од других како би јавно исказали своју моћ и друштвени статус, осмислио је термин “упадљиво трошење” (conspicious consumption). У циљу придобијања и задржавања поштовања људи”, пише Веблен, “није довољно тек поседовати  богатство или моћ. То богатство или моћ мора се пружити на увид, јер поштовањем се бива награђен само по увиду“.

Сасвим је јасно да би улагањем исте количине новца у отприлике било који други посао заступници „упадљивог трошења“ имали већу шансу остварити профит. Што се исплативости инвестиције тиче, ствар је врло јасна: код куповине фудбалског клуба профита у огромном постотку случајева напросто нема у кратком периоду и на кратке стазе. Потребно  је уложити и улагати  јако пуно, имати спортске среће и дуго чекати да би се новац вратио, јер промет је велик, а зарада релативно мала.

У данашњем свету капитализма, који – крајње поједностављено функционише и развија се на основу уредно сервисираног дуга, па самим тим и у фудбалској индустрији дуг се сматра финансирањем данашње инвестиције из будућих прихода, које ствара та инвестиција. Мирноћа са којом водећи људи фудбалских клубова то и тако „резонују“, сматрају да без дуга (кредита ) није могућ развој –  дуг је испружена рука у будућност и захватање том руком „будућих прихода“.

И ту је могуће тражити  разлог зашто велики фудбалски клубови толико инвестирају, да не напишем се задужују или дугују. Са растом прихода расте и потрошња. На то клубове тера немилосрдна конкуренција, ако желе остати у врху, или чак у игри. 

Мало који други посао на свету, ако уопште иједан, нуди такав „визибилити“ такву пажњу јавности као улагање у фудбалски клуб. 

“У овом смислу, клуб је статусни симбол”, каже господин Џонс из Делоита. “Не баш попут луксузне јахте, него више попут, рецимо, уметичног дела. То што је јединствен даје му пожељност и вредност коју је тешко проценити, али која има потенцијал за раст.”

Податак да је утакмице широм Европе у сезони 2022/23. пратило уживо више од 209.000.000 навијача, доказ је да фудбал поседује јединство и трајност дуговечнију од било ког пословног субјекта.

То што је јединствено и што има фудбал генерално, а фудбалски клубови појединачно и посебно и што обезбеђује трајност – трајнију од било ког пословног субјекта су навијачи, јер, навијачи су не само потрошачи већ и инвеститори. Код навијача се не ради само о оданости, већ и о нечем далеко јачем, емотивној везаности.