I bogati duguju, zar ne?

Sajmon Kuper, britanski autor koji piše o sportu "iz antropološke perspektive", razložio je svoju ideju fudbalskih klubova kao večnih i neuništivih organizama. "Ljudi, čak i oni na najvišim fudbalskim funkcijama, govore da će fudbalski klubovi početi da umiru ne sanira li se njihovo poslovanje sa velikim gubicima. Neće“!

I to argumentuje ovako:

"Ljudi se boje za fudbalske klubove i ne boje se recimo - za banke. Nekoliko najslavnijih engleskih banaka više ne postoji. Američka investiciona banka „Lehman Brothers“ propala je 15. juna 2008, iako je godinu dana pre toga poslovala sa prihodom od 59 milijardi dolara, što je 148 puta više od budžeta Mančester junajteda u istom razdoblju“.

Smelu tezu – tvrdnju o fudbalskim klubovima kao večnim i neuništivim ilustruje još jednim primerom:

„Godine 1923. englesku ligu je kroz četiri divizije igralo 88 klubova. Dan-danas egzistira 85 od tih 88 klubova. Drugim rečima, gotovo svaki engleski klub je preživeo Veliku depresiju, Drugi svetski rat, više ekonomskih recesija, kao i čitav niz očajnih fudbalskih menadžera. To je istorija izuzetne stabilnosti. U međuvremenu je propalo više desetina najuticajnijih korporacija iz tog vremena“.

Nijedan od tih klubova, bez obzira na finansijske probleme  i rezultatske neuspehe, promenu vlasnika, ili strukture vlasništva nije promenio ime, što ukazuje da to „ime“ ukorenjeno u traciciji predstavlja međugeneracijsku povezanost navijača i znak pripadnosti i prepoznatljivosti. 

Podsećam vas na prvi pokušaj formiranja Super lige za vreme pandemije u kojoj je trebalo da igra 12 „najvećih“ evropskih timova – Real Madrid, Barselona, Atletiko Madrid, „velika šestorka Engleske“, Juventus, Milan i Inter. Aprila meseca 2021. godine ukupan dug tih 12 velikana je u tom momentu iznosio enormnih 5.586.000.000 evra. Nijedan od tih 12 klubova nije prijavio da je ostvario profit u sezoni 2019/20. Za učešće svakog kluba - bonus dobrodošlice od 350 miliona evra pokretači Supelige su računali na moćnu američku investicionu instituciju JP Morgan.

Uprkos neuspešnom pokušaju formiranja Super lige JP Morgan je krajem marta ove godine formirao Sport Investment benking grup sa ciljem da se još više pozicionira u industriji sporta, jer je u 2023. procenjeno da industrija sporta vredi 400 milijardi dolara i da sport predstavlja neverovatnu platformu i da privlači i da će privlačiti sve više institucionalnih investitora.

27. izdanje Deloitteove fudbalske finansijske lige otkriva 20 najvećih fudbalskih klubova širom sveta prema prihodima u sezoni 2022/23.  Real Madrid ponovo je na čelu tabele fudbalske finansijske lige, zatim sledi Manačester siti, Pari Sen Žermen, FK Barselona, Mančester junajted ...

Tim Bridž, glavni partner u Sektoru za analizu sportskog poslovanja u Deloitu izjavio je da još jedna rekordna godina za klubove fudbalske finansijske lige dokazuje finansijsku moć fudbalske industrije.

Ali, što je veći klub, veći je i dug???  Može se ovo pitanje i „reinterperitirati“ :  Što je uspešniji klub, unutar finansijske moći fudbalske industrije, ima i i veći dug. Da li dugovi jedini teraju ka uspehu i da li je biznis jednostavno novac drugih ljudi, kako je pisao Aleksandar Dima ?

Fudbalska groznica izaziva i finasijsku vrtoglavicu, jer su bogati klubovi u isto vreme i  klubovi sa najvećim finansijskim zaduženjima – dugovima. Ta „tabela“ bi  izgledala ovako: Totenhem, Real Madrid, Barselona, Mančester junajted, Atletiko Madrid, Inter, Roma, Juventus, Liverpul, Pari Sen Žermen...

Moguće je Kuperove antropološke perspektive da „normalni poslovi bankrotiraju, ali fudbalski klubovi nikad“, potkrepiti i činjeničnim retrospektivama. Čak 40 engleskih klubova je od 1992. godine do maja 2008. otišlo u stečaj, pritisnuto potraživanjima svojih poverilaca, obično kreditora, poreskih vlasti i igrača. Svejedno su nastavili da žive. U Italiji je Fjorentina bankrotirala 2002. godine, izbačena je u četvrtu ligu, ali nakon samo nekoliko sezona ponovo igra značajnu ulogu u italijanskom fudbalu. Bankrot je već zaboravljen. Nijedan veliki fudbalski klub ipak neće bankrotirati samo zbog dugova. I uđu li u stečaj, rodiće se pod novim vlasništvom, bez obzira koliko novca „bacili u vetar“, uvek će se naći neko novi da ih kupi.

Danas je fudbal (onaj na vrhu globalnog nivoa) povorka bogataša koji gledaju kako još bogatiji ljudi dolaze i bacaju više novca na sto.

Izjava nekadašnjeg vlasnika Njukasl junajteda, Džon Hola, sina rudara koji je zaradio novac uglavnom od razvoja nekretnina,  kada je odlučio da proda klub maloprodajnom magnatu Majku Ešliju nekoliko godina nakon što je Abramovič kupio Čelsi i danas je aktuelna: „Nema šanse da se takmičim sa Abramovičem. Nisam mogao da rizikujem porodični biznis zbog fudbala. Sada su milijarderi i državni fondovi to podigli na jedan drugi nivo“ rekao je tada  je Hol. Ispostavilo se da je bio vidovit - danas je vlasnik Njujasla državi fond, ali državni fond Saudijske Arabije.

Slikovit je još jedan retospektivni primer. Kada su vlasnici preostalih 14,6 odsto Arsenala 2007. prodali ruskom oligarhu Ališeru Usmanovu za 75 miliona funti, odluku su obrazložili ovako: "Abramovič je parkirao svoje tenkove na našem travnjaku i ispaljivao je novčanice od 50 funti. Novi vlasnici danas ispaljuju po 500 evra."

Pre više od jednog veka američki ekonomista i sociolog Torsten Veblen objavio je  delo “Teorija dokoličarske klase” koje se bavi društvenim karakteristikama i kritikom više klase u kapitalizmu – posebno pojedinaca koji spadaju među takozvane „nouveau riche“, odnosno one čije je bogatstvo relativno novijeg porekla. Opisujući uočeni fenomen da takvi često troše novac primetnije od drugih kako bi javno iskazali svoju moć i društveni status, osmislio je termin “upadljivo trošenje” (conspicious consumption). U cilju pridobijanja i zadržavanja poštovanja ljudi”, piše Veblen, “nije dovoljno tek posedovati  bogatstvo ili moć. To bogatstvo ili moć mora se pružiti na uvid, jer poštovanjem se biva nagrađen samo po uvidu“.

Sasvim je jasno da bi ulaganjem iste količine novca u otprilike bilo koji drugi posao zastupnici „upadljivog trošenja“ imali veću šansu ostvariti profit. Što se isplativosti investicije tiče, stvar je vrlo jasna: kod kupovine fudbalskog kluba profita u ogromnom postotku slučajeva naprosto nema u kratkom periodu i na kratke staze. Potrebno  je uložiti i ulagati  jako puno, imati sportske sreće i dugo čekati da bi se novac vratio, jer promet je velik, a zarada relativno mala.

U današnjem svetu kapitalizma, koji – krajnje pojednostavljeno funkcioniše i razvija se na osnovu uredno servisiranog duga, pa samim tim i u fudbalskoj industriji dug se smatra finansiranjem današnje investicije iz budućih prihoda, koje stvara ta investicija. Mirnoća sa kojom vodeći ljudi fudbalskih klubova to i tako „rezonuju“, smatraju da bez duga (kredita ) nije moguć razvoj –  dug je ispružena ruka u budućnost i zahvatanje tom rukom „budućih prihoda“.

I tu je moguće tražiti  razlog zašto veliki fudbalski klubovi toliko investiraju, da ne napišem se zadužuju ili duguju. Sa rastom prihoda raste i potrošnja. Na to klubove tera nemilosrdna konkurencija, ako žele ostati u vrhu, ili čak u igri. 

Malo koji drugi posao na svetu, ako uopšte ijedan, nudi takav „vizibiliti“ takvu pažnju javnosti kao ulaganje u fudbalski klub. 

“U ovom smislu, klub je statusni simbol”, kaže gospodin Džons iz Deloita. “Ne baš poput luksuzne jahte, nego više poput, recimo, umetičnog dela. To što je jedinstven daje mu poželjnost i vrednost koju je teško proceniti, ali koja ima potencijal za rast.”

Podatak da je utakmice širom Evrope u sezoni 2022/23. pratilo uživo više od 209.000.000 navijača, dokaz je da fudbal poseduje jedinstvo i trajnost dugovečniju od bilo kog poslovnog subjekta.

To što je jedinstveno i što ima fudbal generalno, a fudbalski klubovi pojedinačno i posebno i što obezbeđuje trajnost – trajniju od bilo kog poslovnog subjekta su navijači, jer, navijači su ne samo potrošači već i investitori. Kod navijača se ne radi samo o odanosti, već i o nečem daleko jačem, emotivnoj vezanosti.