ДИРЕКТНО: Срећно Саво брате и хвала ти за све!

Био је Саво Милошевић шест месеци селектор фудбалске репрезентације Босне и Херцеговине у тешком времену и компликованој ситуацији. У Сарајево је стигао право из неомиљеног Београда. Дошао да види и чује, покуша нешто да створи, мислећи да није баш таква пропаст о каквој се прича. Подгрејавао наду и оптимизам, веровао у суживот који је у „земљи два ентитета и три народа“ само појам, неоствариве природе!

Говорио је слаткоречиво, лепо за уши, а у суштини било је то заваравање стварности и заобилажење суштине. Мислио је некадашњи фудбалер, голгетер, репрезентативац и тренер, у Сарајеву третиран с презименом „непријатеља“, да у „својој“ Босни (рођен и одрастао у Јањи код Бијељине) може нешто да направи.

На одласку је, ипак, уз сву храброст коју је демонстрирао, схватио истину и констатовао:

- Нисам желео да останем у амбијенту у којем немам апсолутну подршку. Хтео сам да помогнем, а колико јесам, нека други суде. Нећу да будем негде што нема смисла и неког напретка.

Прошао је Саво Милошевић, захваљујући фудбалу, цели свет, дивили су му се на свим меридијанима и континентима. Очарао је Енглезе, задивио Шпанце, пробудио Италијане, „запалио“ Русе... А у Сарајеву и Зеници је постао „непожељан“, свашта му се скандирало, доживљавао је увреде и понижења, пролазио кроз трње, да то ничим, апсолутно ничим, заслужио није.

Брзо се уморио. Није научио на нелагоду с којом деценијама већ његови сународници живе и боре се за место под Сунцем на територији ексклузивности само једаног народа. Тако се доживљава и репрезентација БиХ, као искључиво власништво Сарајева и околине у пречнику од седамдесетак километара. Некада је о томе јасно и гласно говорио новинар Ристо Ђого и био, апсолутно у праву. Покој му души.

Никад није касно да човек спозна истину, макар и на овако груб и начин личног школовања које је, уједно, и најскупље, како је то спознао Саво Милошевић. Јер истина је, увек, истина, то је непромењива категорија, за разлику од заблуда које, свако од нас носи са собом и показује их у одређеним тренуцима занесењачке слабости, па ако баш хоћете и наивности. Нису то људске мане, већ напротив! Само немамо право да верујемо у лаж коју „плете“ мржња!

Срећно Саво брате, хвала ти за све и опрости ако нешто није било нормално у ненормалној земљи која се зове „дејтонска“. Све је у реду, иако се тако баш и не чини...

Јер, у Босни и Херцеговини се, Саво брате, давно раскрстило с логиком!