Губи ли смисао „да волим црно-беле”?

Топчидерско брдо емоција приликом изласка Партизанових фудбалера на терен: „да волим црно-беле...”

Грмљавина у Хумској при интонирању клупске химне: „црно-бели, црно-бели, ма где били на табели...”

Еуфорија на Југу и Истоку приликом међусобног дозивања: „'ајмо, црно-бели, о,оо, о...”

Кад...

Парни ваљак у бордо-тегет дресовима?!

„Инцидент”?

Не, ево већ четири утакмице заредом, укључујући и две са Црвеном звездом.

Специјална прилика, попут оне 2003. у Њукаслу?

Ни то, противника не красе идентичне боје, првенствени дуел на Маракани сходно минус 7 далеко је по значају од предворја Лиге шампиона.

Врхунац парадокса: Партизан је у такмичарској 2023/24. чак три меча као домаћин играо у „гостујућој” опреми, на укупном узорку скоро трећину, 12 од 39?!

О чему се, Вучелићу / Вазура / Краљу / Дуљаје, ради: ко се то игра са црно-белим брендом, између осталог, нарушава и институцију вечитог дербија?

Великан је, сведочимо, на конопцима: оцена навијача „е, лепи су дресови”, суд играча „доносе нам срећу”, у трофејна времена (плусквамперфекат) завредели би једино – симпатично. У клубу разбуцаном на свим нивоима – (и) криза идентитета!

Партизан је, истина, изворно био бордо-тегет, тад се говорило црвено-плави (боје промењене 8. марта 1959), међутим, податак да је чак 65 од 79 година (82,28 одсто живота) црно-бели, најбоље илуструје по чему је препознатљив широм земљиног шара и, можда још важније, шта је у „гробарском” ДНК.

Настави ли се, пак, започети тренд, репертоар за „Топчидерско брдо емоција”, „грмљавину у Хумској” и „еуфорију при дозивању Југа и Истока” дефинитивно ће да изгуби смисао.