Gubi li smisao „da volim crno-bele”?

Topčidersko brdo emocija prilikom izlaska Partizanovih fudbalera na teren: „da volim crno-bele...”

Grmljavina u Humskoj pri intoniranju klupske himne: „crno-beli, crno-beli, ma gde bili na tabeli...”

Euforija na Jugu i Istoku prilikom međusobnog dozivanja: „'ajmo, crno-beli, o,oo, o...”

Kad...

Parni valjak u bordo-teget dresovima?!

„Incident”?

Ne, evo već četiri utakmice zaredom, uključujući i dve sa Crvenom zvezdom.

Specijalna prilika, poput one 2003. u Njukaslu?

Ni to, protivnika ne krase identične boje, prvenstveni duel na Marakani shodno minus 7 daleko je po značaju od predvorja Lige šampiona.

Vrhunac paradoksa: Partizan je u takmičarskoj 2023/24. čak tri meča kao domaćin igrao u „gostujućoj” opremi, na ukupnom uzorku skoro trećinu, 12 od 39?!

O čemu se, Vučeliću / Vazura / Kralju / Duljaje, radi: ko se to igra sa crno-belim brendom, između ostalog, narušava i instituciju večitog derbija?

Velikan je, svedočimo, na konopcima: ocena navijača „e, lepi su dresovi”, sud igrača „donose nam sreću”, u trofejna vremena (pluskvamperfekat) zavredeli bi jedino – simpatično. U klubu razbucanom na svim nivoima – (i) kriza identiteta!

Partizan je, istina, izvorno bio bordo-teget, tad se govorilo crveno-plavi (boje promenjene 8. marta 1959), međutim, podatak da je čak 65 od 79 godina (82,28 odsto života) crno-beli, najbolje ilustruje po čemu je prepoznatljiv širom zemljinog šara i, možda još važnije, šta je u „grobarskom” DNK.

Nastavi li se, pak, započeti trend, repertoar za „Topčidersko brdo emocija”, „grmljavinu u Humskoj” i „euforiju pri dozivanju Juga i Istoka” definitivno će da izgubi smisao.