ЕКСКЛУЗИВНО: Остајем у Црвеној звезди!

Његова сезона, у знаку броја 1. Прва у Црвеној звезди, прво место на крају сезоне, прва шампионска круна у тренерској каријери, прва титула за Спортско друштво Црвена звезда.

Ивица Јевтић! И посветио је трофеј клубу који му је веровао када се прихватио посла, супрузи Ивани и сину Рељи и ћеркици Бианки, који нису пропустили ниједан меч, Делијама, које су њега и момке „носили” до „златног подијума”. Али ово је тек почетак Јевтићеве приче у трофејном клубу из Љутице Богдана. А откриће и сам актер приче да је тако.

У ексклузивном разговору за Спортски журнал, да, потврдио је 40-годишњи стручњак да остаје у Црвеној звезди у сезони 2024/25, какви су планови а везани су за Европу и Лигу шампиона, зашто га зову „војник” и како је једна утакмица  склонила са лица сузе а раширила осмех наследнику Рељи, а лепшој половини Ивани била најлепши дар за рођендан…

Телефон је звонио у договорено време, Ивице нема али као и увек, уврати професионалац позив, не прође ни минут:

- Пунио се телефон, управо је Реља рекао, „тата, зове те Журнал” (смех).

А верни татин навијач као да је знао да прича првака Србије почиње управо од њега.

Да ли је Реља сада задовољан, лио је крокодилске сузе после треће утакмице, ипак, на крају се смејао и радовао са Вама, певао са Делијама и пратио их у стопу?

- Реља је пре свега срећно дете поготову сада после шампионске титуле. Верујем да нема срећнијег дечака од њега у Пожаревцу. Имали смо, не могу да кажем да нисмо, проблем. Када се победи све је лако, радост, опште весеље. Поразе баш емотивно доживљава. И после те треће утакмице на Бањици плакао је баш баш. Како бисмо спречили то, супруга је рекла да ако буде плакао на последњој која је одлучивала о прваку, да се неће ни ићи на утакмицу. Али, досетио се и и питао „јел могу да плачем од среће”. И када није знао шта да ради, смислио је у тренутку. И јесте неко ко не пропушта утакмице када игра Звезда, на свакој навија у било ком спорту, код куће увек играју Звезда против Партизана и наравно, увек Звезда победи. Јер тако Реља реши.

Поклопило се да је и рођендан супруге Иване, био дан пре, испоставиће се, прославе пехара Црвене звезде, леп поклон и за њу?

- Баш тако. Дан раније је прославила и како је то сјајно, може да буде један од поклона. Могу да се захвалим играчима што сам за ову прославу прошао јефтиније него обично (смех). Велико хвала Ивани, на подршци, не само њој, породици, мами и тати, тасту и ташти, Иваниној и мојој сестри. Сви су учествовали, гурали ме напред и када је било тешко, били су тај импулс, знали су да ме мотивишу.

Зашто Вас зову војник, колеге тренери али и ваши играчи?

- Стварно не видим себе тако. Али верујем да има нешто чим су ми дали тај надимак. Увек покушавам да имам другарски однос са играчима. Код мене све може, и да дођеш и кажеш не тренира ми се. Поштено, пуштам јер што да неко коме можда није дан, отежава и себи и другима. Да се закасни, може, дан одмора, може. Да се наздрави пивом, и то. Али, то је све ван терена. Прича о мени и војнику сигурно се везује за терен. Јер када почне тренинг, тада све стаје, проблеми и екипе и моји се остављају са стране, фокус је само на одбојци, лопти и раду.

Када сте дошли у Звезду знали сте какви су планови и шта се од Вас очекује па и када сте бирали играче, а био је шаренолик састав. Да ли сте у неком тренутку посумњали у избор, или пак рекли то је то, они могу да донесу и титулу?

- У том тренутку нису направљени резултати који су се очекивали, две године. Знао сам то с једне стране може да буде и мина и шта ће бити када се прихватим посла. Није постојао притисак, можда сам га ја себи наметнуо. Зашто, у разговору са Роскетом (оп. аут. Николом Росићем) генералним директором, нисам ниједног тренутка осетио морање. Само је рекао морамо да изборимо Европу. Можда је то била добитна комбинација што ништа није наметнуто. Трофеј се није спомињао. Консултовали смо се све време, доста причали, буџет је био мањи, били смо мало ограничени. И сада могу да му се захвалим, јер је испоштовао све што смо се договорили, наше идеје и жеље које нису биле нереалне. Само смо размишљали да направимо екипу добрих момака која ће радити да се прилагоди систему. И то смо и добили. Веровали смо од почетка, сви ми, уз подршку и Драгана Килибарде, председника клуба, Јовице Цветковића, спортског директора. Ниједног тренутка нисмо осетили да су незадовољни што се тиче мог рада, играча.

Тај 26. април 2024. године, време је пролетело од августа и првог окупљања до 13. звездице, колико Вам и је и шта све уткано у том дану за памћење?

- Као играч сам освајао трофеје у Будућности и то са тренером Колаковићем. Али, овај први тренерски, сигурно да ће остати урезан, док се будем бавио одбојком. Преносићу на Рељу, Бианку, ако Бог да још неке наследнике. И на само њима, породици, као једну лепу слику. И ако буду долазили,  нови трофеји са Црвеном звездом, овај ће имати посебно место.

Нови с Црвеном звездом, дакле остајете?

- Остајем. Тек ми је први трофеј, млад сам. И трудићу се да увек пронађем мотив за нове успехе. Уз подршку и људи које сам навео али и селектора Колаковића, Бојана Јанића, и на клупској сцени смо ту да једни друге мотивишемо. У овом тренутку у репрезентацији и за Лигу нација, Олимпијске игре.

А од играча, ту су домаћа такмичења али и Лига шампиона?

- Доста сам причао са Росићем што се тиче тима за следећу такмичарску годину како су ишле утакмице, а врата се полако отварала. Међутим, нисмо хтели ништа да кваримо, да утичемо на играче који су у Звезди и који су изнели ову сезону, у смислу неких преговора. Оставили смо све то када се заврши лига па полако са играчима који су у тиму али и са онима који би можда могли да обуку дрес Црвене звезде. Колико од понедељка ћемо сести и правити планове.

За крај о емоцијама које (ни)су експлодирале, рекли сте да их чувате када буде прослава круне?

- Можда сам мало физички уморан, али остале су емоције. Још увек имам то у грудима, као да се утакмица није још завршила, као да још увек играмо. Вероватно још увек нисам свестан успеха који смо направили. А нисам ни као издуван балон што би можда било и нормално. Цитираћу Ацу Стојановића који је рекао „пораз у нашој вери не постоји”, додаћу, „у мојој вери одустајање не постоји”. Тек ћу да се борим и надам се, радујем се новим добрим резултатима!